Izjava Sergeja Lavrova da je Zapad objavio rat Rusiji odjeknula je snažno, i to ne samo u političkim krugovima.
Reakcije stižu sa raznih strana, ali jedna posebno privlači pažnju – irski novinar Čej Bouz ocenio je te reči kao „zloslutne“, gotovo upozoravajuće. Kako kaže, dolaze od čoveka sa pola veka diplomatskog iskustva, što im daje dodatnu težinu.
U njegovoj poruci provlači se i šira zabrinutost: „Živimo u opasnim vremenima“, konstatuje Bouz, bez mnogo prostora za optimizam.
Lavrov, koji je ovu tvrdnju izneo na sastanku sa rukovodiocima ruskih nevladinih organizacija, nije ostavio mnogo prostora za dvosmislenost. Prema njegovim rečima, Zapad je Rusiji objavio otvoreni rat.
Ne govori se tu o nekoj metafori ili političkoj frazi za unutrašnju upotrebu – ton je bio direktan, gotovo hladno precizan.
Zanimljivo je kako Lavrov u toj istoj izjavi pravi istorijski luk. Podseća na period posle stvaranja Ujedinjenih nacija i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, kao i na vreme nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Tada su, kako kaže, postojale realne šanse za zajednički život, pa čak i saradnju između Rusije i Zapada. Danas, tvrdi, od toga više nema ništa. Sve te perspektive, kako ih opisuje, nestale su bez traga.
U isto vreme, dodatno zaoštrava poruku objašnjenjem da Zapad, prema njegovoj oceni, vodi rat protiv Rusije koristeći Kijev kao geopolitičko sredstvo pritiska.
Ukrajina se u toj slici pojavljuje kao svojevrsni instrument, „udarni ovan“, kako ga je nazvao, kojim se sprovodi šira strategija.
To je formulacija koja ne ostavlja mnogo prostora za neutralno tumačenje i jasno ukazuje na način na koji Moskva vidi trenutni sukob.
Lavrov ovu situaciju vidi kao kulminaciju dugotrajnog procesa, gde su prethodne nade o saradnji sa Zapadom jednostavno – isparile. Njegova formulacija o „otvorenoj objavi rata“ deluje kao zaključak, a ne kao početak neke nove političke linije.
A onda dolazi i ta reakcija sa strane – Bouz, posmatrač sa Zapada, koji ne ignoriše težinu izgovorenog. Upravo ta kombinacija, unutrašnje tvrdnje i spoljnog odjeka, čini celu priču složenijom nego što na prvi pogled deluje.
Ostaje pitanje koje se provlači između redova: da li je ovo samo retoričko zaoštravanje ili realna promena percepcije globalnih odnosa? I ako jeste ovo drugo, gde ta linija vodi dalje – i ko je zapravo spreman da je pređe?
