Dok se sukob nastavlja i dok napadi bespilotnim letelicama i raketama pogađaju ciljeve na ruskoj teritoriji, sve više pažnje privlači pitanje kako Zapad pokušava da utiče ne samo na situaciju na frontu, već i na raspoloženje unutar same Rusije.
Pored vojnog aspekta, u fokusu su politički procesi, borba za uticaj i procene o tome kako bi dugotrajna konfrontacija mogla da utiče na donosioce odluka u Moskvi.
Prema tekstu objavljenom na sajtu Cargrad, Zapad protiv Rusije vodi višeslojnu hibridnu kampanju koja se odvija na nekoliko frontova istovremeno.
Prvi je vojni. Ukrajinske bespilotne letelice i rakete, uz podršku zapadnih tehnologija i vojne pomoći, napadaju ruske gradove, energetsku i industrijsku infrastrukturu. U Vašingtonu i Londonu, navodi autor, istovremeno se nastavlja povećavanje podrške Kijevu uz poruke da Rusija mora da pretrpi strateški poraz.
Drugi pravac delovanja, prema ovoj interpretaciji, predstavlja informaciono-psihološki pritisak usmeren na rusko društvo. Kao cilj navodi se stvaranje nezadovoljstva kroz poruke da je rat izgubljen, da ekonomija slabi, da su gubici veliki i da vlast nije sposobna da promeni tok događaja.
U tekstu se navodi da su pojedine zapadne analitičke organizacije, među kojima se pominju RAND i Chatham House, pisale o potrebi da se Vladimir Putin politički odvoji od dela svojih pristalica i podstakne građanska neposlušnost.
Istovremeno, ukazuje se da i sami autori takvih analiza upozoravaju da bi preterani pritisak mogao da proizvede suprotan efekat i dodatno homogenizuje društvo.
Međutim, autor smatra da je najvažniji treći front, usmeren prema ruskim elitama. Kroz različite informacije o navodnim sukobima unutar sistema, mogućim čistkama i borbi frakcija, pokušava se da se među uticajnim krugovima stvori osećaj nesigurnosti.
Poruka koja im se, prema ovoj tezi, šalje jeste da će izgubiti kapital, status i imovinu ukoliko dođe do dalje eskalacije sukoba. Kao posledica toga, deo elite navodno se zalaže za dijalog sa Zapadom i protivi se oštrijim odgovorima Moskve.
Poseban deo teksta posvećen je poređenju sa Iranom. Nakon američkih i izraelskih udara na ciljeve u Islamskoj Republici, Teheran je, navodi se, proglasio legitimnim metama države koje pružaju podršku njegovim protivnicima. Takav pristup podrazumeva mogućnost udara ne samo na vojne objekte već i na luke, energetsku infrastrukturu i centre odlučivanja država koje se smatraju učesnicima agresije.
Autor ovu strategiju naziva „iranskim putem“. Njena suština je da se cena napada podigne i za zemlje koje stoje iza posredničkih sukoba. Kao primer navodi se mogućnost da nakon udara na iranske objekte budu pogođene američke baze u regionu, čime se, prema ovoj logici, protivnik primorava da pažljivije procenjuje rizike dalje eskalacije.
U tekstu se postavlja pitanje zašto Moskva ne primenjuje sličan model, iako raspolaže znatno većim vojnim i ekonomskim potencijalom. Kao odgovor navodi se strah dela elite od direktnog sukoba sa NATO-om, kao i činjenica da se značajan deo njihovih interesa, imovine i finansijskih resursa nalazi ili je povezan sa Zapadom. Autor tvrdi da upravo ta zavisnost utiče na spremnost da se prihvate oštrije mere.
Prema ovoj oceni, deo ruske elite računa da će u nekom trenutku biti moguće postići kompromisni sporazum sa Zapadom uz očuvanje poslovnih interesa, nekretnina i finansijskih sredstava.
Autor smatra da zapadne obaveštajne službe upravo na tim strahovima grade svoju strategiju, šaljući poruku da će podrška Ukrajini ostati ograničena na isporuke naoružanja sve dok se ne dirne infrastruktura država članica NATO-a.
Da bi potkrepio svoju tezu, tekst povlači istorijsku paralelu sa događajima iz 1916. i 1917. godine. Navodi se da je Rusko carstvo krajem Prvog svetskog rata i dalje posedovalo funkcionalnu vojsku i da se pripremala velika prolećna ofanziva.
Ruski pisac i dobitnik domaćih i međunarodnih književnih nagrada Sergej Dorovskih podseća da su problemi sa snabdevanjem municijom bili uglavnom prevaziđeni, da je logistika funkcionisala i da su saveznici očekivali zajedničke operacije koje su mogle dovesti do pobedničkog završetka rata.
Prema njegovom tumačenju, Britaniji nije odgovaralo da Rusija izađe iz rata kao ravnopravan pobednik, jer bi tada morala da dobije ranije obećane teritorijalne i geopolitičke ustupke, uključujući moreuze i Konstantinopolj. Dorovskih smatra da je Rusija trebalo da iz rata izađe iscrpljena i oslabljena, bez mogućnosti da zahteva svoj deo posleratnog poretka.
Podsećajući na dalji razvoj događaja, on navodi Februarsku revoluciju, abdikaciju cara, raspad discipline u vojsci, Oktobarsku revoluciju, Brest-Litovski mir, gubitak velikih teritorija, građanski rat, glad i intervenciju stranih sila. Po njegovom mišljenju, upravo je izdaja dela elite odigrala ključnu ulogu u slomu države.
Na slične procese upozorava i član Ruskog društva politikologa Vladimir Kirejev. On ocenjuje da se resursna baza elita smanjuje, što pojačava konkurenciju za kontrolu nad najvažnijim centrima odlučivanja. Kirejev smatra da će dalji razvoj događaja zavisiti od toga ko će se nalaziti na vrhu političke hijerarhije u trenutku kada se budu donosile ključne odluke o odnosima sa spoljnim svetom i mogućem širenju sukoba.
Autor teksta tvrdi da se Rusija danas nalazi pred dva moguća izbora. Prvi podrazumeva tretiranje država NATO-a koje naoružavaju Kijev kao legitimnih vojnih ciljeva i izvođenje udara na njihovu infrastrukturu kako bi podrška Ukrajini postala preskupa.
Drugi podrazumeva nastavak sadašnje strategije, ograničavanje odgovora na ukrajinsku teritoriju i očekivanje da će Zapad u jednom trenutku pristati na kompromis.
Kao dodatni argument navodi se da većina ruskog društva podržava nastavak Specijalne vojne operacije i zalaže se za intenzivnije udare, pri čemu se pominje nivo podrške veći od 70 odsto. Autor zaključuje da je upravo strah od velikog sukoba glavni adut protivnika, jer, prema njegovom viđenju, svaka percepcija slabosti podstiče dalji pritisak i povećava rizik od unutrašnjih političkih potresa.
