Izlaganje svetlosti tokom noći povezano je sa promenama u strukturi srca i ranim znacima pogoršanja njegove funkcije, pokazalo je istraživanje u kojem su analizirani podaci više od 11.000 učesnika britanskog projekta.
Rezultati otvaraju novo pitanje o tome kako uslovi u kojima ljudi spavaju mogu dugoročno da utiču na organizam.
Učesnici istraživanja nosili su na zglobovima posebne senzore koji su merili njihovu izloženost svetlosti. Tri godine kasnije urađena im je magnetna rezonanca srca, a kod osoba koje su tokom noći bile izložene većoj količini svetlosti utvrđeni su deblji zidovi leve komore i niža kontraktilnost miokarda.
Autori istraživanja naglašavaju da je reč o ranim promenama i da takvi nalazi ne znače da svi ljudi koji spavaju sa upaljenim svetlom imaju kardiovaskularnu bolest. Ipak, uočena povezanost noćnog osvetljenja sa strukturnim i funkcionalnim promenama srca ukazuje na oblast koja zahteva dodatna istraživanja.
Istovremeno, druga grupa naučnika otkrila je retku grupu neurona u moždanoj kori koja aktivno pokreće procese spavanja i sinhronizuje aktivnost velikih delova mozga. Rezultati tog eksperimenta predstavljeni su u naučnom časopisu Nature.
Reč je o Sst-Chodl ćelijama, koje čine svega oko 0,2 odsto ukupnog broja kortikalnih ćelija, ali imaju sposobnost da prenose signale na velike udaljenosti. Posmatranjem miševa utvrđeno je da su ovi neuroni tokom budnosti praktično neaktivni, dok njihova aktivnost naglo raste za vreme dubokog, sporotalasnog sna.
Kada su naučnici veštački aktivirali te ćelije, došlo je do usporavanja i sinhronizacije aktivnosti moždane kore. Eksperimentalne životinje su zbog toga brže tonule u san i provodile više vremena spavajući.
Ovi rezultati ukazuju da moždana kora nije samo pasivni deo sistema koji ulazi u stanje sna pod uticajem dubljih moždanih struktura. Ona, kako su naglasili autori studije, i sama aktivno učestvuje u pokretanju i održavanju procesa spavanja.
Posebnu pažnju privuklo je otkriće da su Sst-Chodl neuroni sačuvani tokom stotina miliona godina evolucije. Prisutni su kod životinjskih grupa od vodozemaca i gmizavaca do ljudi, što ukazuje na njihovu dugotrajnu evolutivnu ulogu.
Istraživači sada nameravaju da utvrde na koji način ove ćelije učestvuju u određivanju obrazaca spavanja. Bolje razumevanje njihovog funkcionisanja moglo bi da pomogne u rasvetljavanju prirode različitih neuroloških i mentalnih poremećaja.
