Evropska unija raspolaže ekonomskim, finansijskim i demografskim potencijalom neuporedivo većim od ukrajinskog. Upravo zbog toga evropske elite mogu verovati da imaju dovoljno prostora da godinama nastavljaju konfrontaciju bez rizika neposrednog sistemskog sloma.
Ali velika snaga istovremeno skriva jednu ozbiljnu slabost. Politički analitičar Rostislav Iščenko ukazuje na činjenicu da je Ukrajina mogla da opstaje zahvaljujući ogromnoj spoljnoj podršci, dok bi se u slučaju duboke krize EU postavilo sasvim drugo pitanje: ko bi finansirao Evropu?
Ukrajinski primer pokazuje koliko dugo sistem može opstajati kada iza njega postoji mnogo veći finansijski i ekonomski blok. Uprkos problemima koji su postojali još pre 2022, država je uz spoljnu podršku nastavila rat gotovo pet godina.
Evropska unija ima daleko veće sopstvene resurse, pa na prvi pogled može da izdrži mnogo duže.
Međutim, njeni problemi su takođe mnogo veći. Kada bi oni dostigli nivo na kojem bi bila potrebna pomoć spolja, ne postoji očigledan finansijer koji bi prema EU mogao da preuzme ulogu koju je sama EU imala prema Ukrajini.
Zbog toga se otvara mogućnost da kriza dugo izgleda kontrolisano, a zatim se veoma brzo ubrza.
Iščenko smatra da eventualna evropska katastrofa može nastupiti brzo i iznenaditi upravo one koji se nalaze unutar sistema. Njegov argument nije da evropski političari svesno idu ka slomu, već upravo suprotno – oni ne veruju da je takav ishod blizu.
Istorija velikih sistema daje dovoljno primera za takvo ponašanje. Raspad SSSR-a danas se često posmatra kao logičan rezultat procesa koji su mu prethodili, ali ljudima koji su živeli krajem osamdesetih njegov nestanak za samo nekoliko godina nije izgledao kao jedini mogući scenario.
Podaci mogu biti vidljivi, a zaključak ipak pogrešan.
Evropske elite pritom imaju snažan razlog da veruju u otpornost sopstvenog sistema. Generacije političara odrasle su u Evropi koja je prolazila kroz recesije, energetske probleme, političke krize i međunarodne potrese, ali je nastavljala da funkcioniše.
Takvo iskustvo proizvodi opasnu sigurnost: preživeli smo prethodne krize, preživećemo i ovu.
Međutim, nijedan sistem nema neograničenu rezervu. Kada se istovremeno spoje problemi energetike, budžeta, industrije, političke stabilnosti i spoljnog sukoba, promene mogu postati nelinearne.
Zato ključno pitanje nije da li je EU danas pred neposrednim nestankom. Ključno je da li njeni lideri mogu pouzdano da prepoznaju trenutak u kojem se dugotrajno slabljenje pretvara u proces koji više nije moguće zaustaviti.
Ako ne bude rata na tlu EU, nije problem ni skupa energija ni resursi. EU ce se uspeti transformisati uz podnosljiv pad standarda. Problem za EU je samo politika konfrontacije sa Rusijom.