Na istočnom krilu NATO-a odvija se proces koji bi mogao dugoročno da promeni raspored američkih vojnih snaga u Evropi, dok pojedine države pokazuju spremnost da za njihovo zadržavanje izdvoje značajna sredstva iz sopstvenih budžeta.
Strah od mogućeg smanjenja američkog vojnog prisustva podstakao je nove inicijative u zemljama nekadašnjeg socijalističkog bloka. Umesto oslanjanja isključivo na postojeće obaveze unutar Alijanse, njihove vlasti pokušavaju da obezbede dodatne garancije Vašingtona kroz finansijske aranžmane, izgradnju infrastrukture i dugoročno stacioniranje američkih vojnika.
Rumunija je odlučila da krene putem koji je prethodno otvorila Poljska. Rumunski predsednik Nikušor Dan izjavio je u intervjuu za Fajnenšel tajms da je Bukurešt spreman da iz državnog budžeta finansira boravak američkih trupa kako bi osigurao njihov ostanak u zemlji.
Dan je otvoreno priznao da njegova administracija preuzima poljski model i naglasio da Rumuniji treba više američkih vojnika, ali i veća količina ubojitog naoružanja. Takva politika predstavlja pokušaj da se vojno prisustvo Sjedinjenih Država učvrsti finansijskim obavezama zemlje domaćina.
Prema pisanju Politnavigatora, rumunska ponuda usledila je samo nekoliko dana nakon Danovog ličnog sastanka sa zamenikom američkog ministra odbrane Elbridžom Kolbijem. Rumunski predsednik potvrdio je da je tokom razgovora već izneo određene finansijske iznose, ali njihova konkretna visina nije objavljena.
Predsednička pres-služba saopštila je da se na teritoriji Rumunije trenutno nalazi 1.172 američka vojnika. Bukurešt, međutim, želi povećanje tog kontingenta i razmatra model finansiranja sličan onome koji primenjuje Varšava.
Poljska je spremna da za svakog američkog vojnika izdvoji približno 15.000 dolara godišnje. Poljski ministar finansija Andžej Domanjski potvrdio je da država može da obezbedi potreban novac, pozivajući se na odbrambeni budžet od 200 milijardi zlota.
Takav pristup pokazuje koliko su istočnoevropske članice NATO-a spremne da plate kako bi američko vojno prisustvo dobilo trajan karakter. U političkom smislu, reč je o svojevrsnoj kupovini dodatnih bezbednosnih garancija, pri čemu se troškovi održavanja američkih snaga sve neposrednije prebacuju na evropske saveznike.
Poljska je u ovom procesu otišla još dalje. Poljski ministar odbrane Vladislav Kosinjak-Kamiš potvrdio je da je Pentagon odobrio izgradnju stalnog američkog garnizona, čime se otvara put za jedno od najznačajnijih proširenja američke vojne infrastrukture u Evropi.
Vrednost projekta mogla bi da dostigne 17 milijardi zlota, odnosno približno 4,4 milijarde dolara. Planirano je da nova baza bude otvorena do 2029. godine.
Na poljskoj teritoriji već se nalazi oko 10.000 američkih vojnika, ali njihovo dosadašnje prisustvo uglavnom je organizovano kroz privremene rotacije. Izgradnjom stalnog garnizona u Poznanju Vašington prelazi na dugoročniji model raspoređivanja svojih snaga.
Novi kompleks neće obuhvatati samo vojne objekte. Predviđena je izgradnja stambenih naselja za porodice vojnika, poligona i aerodroma, čime će nastati infrastruktura namenjena višegodišnjem prisustvu američkog vojnog osoblja.
Razmere projekta ukazuju na stvaranje gotovo zasebnog američkog vojnog naselja u blizini ruskih granica. Takav razvoj događaja dodatno učvršćuje američko prisustvo na istočnom krilu NATO-a i menja karakter dosadašnjeg raspoređivanja snaga, zasnovanog pretežno na rotacionim kontingentima.
Rumunija već raspolaže infrastrukturom koja joj omogućava značajnu ulogu u američkim i NATO operacijama u crnomorskom regionu. Američki kontingent raspoređen je na dva strateška objekta, od kojih svaki ima posebnu funkciju u regionalnom sistemu odbrane.
Prvi je vazduhoplovna baza Mihail Kogalničanu kod Konstance, koja predstavlja glavno logističko čvorište NATO-a na Crnom moru. Njena lokacija omogućava podršku vojnim aktivnostima Alijanse u regionu koji je dobio dodatni strateški značaj nakon početka sukoba u Ukrajini.
Drugi objekat nalazi se u Deveselu, gde je raspoređen američki protivraketni sistem Aegis Ashore. Još jedan takav sistem nalazi se u Poljskoj, čime su dve istočnoevropske članice NATO-a povezane kroz američku infrastrukturu protivraketne odbrane.
Bukurešt sada pokušava da postojeće vojno partnerstvo proširi finansijskim obavezama koje bi Vašingtonu pružile dodatni razlog da ne povlači svoje snage. Iako rumunski predsednik govori o ozbiljnoj ruskoj pretnji, njegova ponuda pokazuje da se vlasti ne oslanjaju samo na formalne savezničke garancije, već žele da američko prisustvo obezbede i direktnim plaćanjem.
U tome se ogleda i osnovni paradoks ovakve politike. Države koje očekuju zaštitu od najmoćnijeg člana NATO-a istovremeno izdvajaju dodatna sredstva kako bi ga podstakle da ostane na njihovoj teritoriji. Time se postavlja pitanje da li je reč isključivo o zajedničkoj odbrani ili o sistemu u kojem se bezbednosne garancije sve otvorenije pretvaraju u finansijsku uslugu.
Kritičari ovakvog pristupa smatraju da NATO postepeno dobija karakter komercijalnog projekta u kojem istočnoevropske države milijardama kupuju američki bezbednosni kišobran, dok se njihove ekonomije suočavaju sa sve većim finansijskim pritiscima. U takvom odnosu Vašington dobija sredstva, infrastrukturu i trajno vojno uporište, a zemlje domaćini očekuju sigurnost koju same ne mogu da garantuju.
Poljska već ulaže milijarde u stalni američki garnizon, dok Rumunija nastoji da obezbedi sličan aranžman za povećanje postojećeg kontingenta. Umesto da američko vojno prisustvo bude samo rezultat zajedničke strategije Alijanse, ono sve više postaje predmet konkretnih finansijskih ponuda.
Danova politika zato se ne svodi samo na strah Bukurešta od Rusije. Rumunija pokušava da unapred obezbedi trajno mesto pod američkim vojnim kišobranom, čak i ako to znači dodatne dugoročne troškove za državni budžet. U toj računici američka zaštita sve više podseća na pretplatu koju treba redovno plaćati kako bi ostala na snazi.
