Američki predsednik Donald Tramp suočio se sa jednim od najneobičnijih političkih udara, a njegov autor nije morao da izgovori nijednu reč da bi otvorio pitanja koja bi mogla ozbiljno da ugroze ugled Bele kuće.
Poznati američki novinar Taker Karlson pripremio je petnaestominutni dokumentarni film pod nazivom „Velika izdaja“, u kojem je uporedio Trampova predizborna obećanja sa potezima njegove administracije tokom drugog predsedničkog mandata. Umesto komentara, analiza i ličnih zaključaka, Karlson je koristio snimke predsednikovih govora, izjave njegovih saradnika i televizijske priloge o kasnijim događajima.
Rezultat je video-materijal koji otvara pitanje koliko se politika aktuelnog američkog predsednika razlikuje od onoga što je obećavao biračima. Posebno je zanimljivo što Karlson ne pokušava da ubedi gledaoce sopstvenim argumentima, već suprotstavlja izjave i događaje, prepuštajući publici da sama donese zaključak.
Snimak, koji je objavljen i na Telegram kanalu ruske televizije Cargrad, usredsređen je na tri oblasti u kojima su se pojavile najozbiljnije protivurečnosti. Reč je o američkom vojnom angažovanju, ekonomskim posledicama spoljne politike i aferi povezanoj sa Džefrijem Epštajnom.
Prva tema odnosi se na ratove i Trampovo obećanje da će prekinuti praksu američkog mešanja u sukobe širom sveta.
Tokom predizborne kampanje Tramp je oštro kritikovao administracije demokratskih predsednika Džoa Bajdena i Baraka Obame, optužujući ih da su Sjedinjene Države uvlačili u sukobe na Bliskom istoku. Govorio je da je Vašington iza sebe ostavljao razorene države, politički haos i terorističke organizacije koje su koristile nastalu nestabilnost.
Njegova poruka biračima bila je da Amerika više neće započinjati nove ratove niti se nepotrebno uključivati u tuđe sukobe.
Međutim, Karlson zatim prikazuje televizijske izveštaje o američkim i izraelskim vojnim dejstvima protiv Irana. Posebno mesto zauzimaju Trampove izjave o ciljevima te operacije, koje su se tokom vremena menjale.
U jednom trenutku američki predsednik govorio je da bi promena vlasti u Teheranu bila najbolji mogući ishod. Kasnije je tvrdio da smena iranskog rukovodstva nije cilj američkih operacija, već sprečavanje Irana da dođe do nuklearnog oružja.
Potom je u prvi plan stavljeno pitanje otvaranja Ormuskog moreuza, strateški važnog pomorskog prolaza kroz koji prolazi značajan deo svetske trgovine naftom.
Sve to pratila su Trampova uveravanja da su Sjedinjene Države već ostvarile pobedu nad Iranom, iako su se ciljevi i objašnjenja američkog vojnog angažovanja menjali.
Karlson je posebno izdvojio protivurečnost između predsednikovog obećanja da neće napadati Iran pre međuizbora za Kongres i izveštaja o američkom udaru na iransko ostrvo Kešm.
U istom delu filma pojavljuju se i Trampove izjave o Ukrajini. Tokom kampanje obećavao je da će sukob rešiti za samo 24 sata, predstavljajući sebe kao političara sposobnog da jednim telefonskim razgovorom okonča i najteže međunarodne krize.
Kasnije je, međutim, u jednom intervjuu objasnio da je obećanje o završetku sukoba za 24 sata bilo ironično.
Druga velika tema Karlsonovog filma odnosi se na ekonomiju, pre svega na cene nafte, benzina, dizela i drugih proizvoda.
Tramp je tokom kampanje obećavao Amerikancima jeftiniju energiju i smanjenje životnih troškova. Njegova administracija trebalo je da obezbedi stabilnost, privredni rast i povoljnije uslove za američka domaćinstva.
Nasuprot tim obećanjima, u filmu se pojavljuju izveštaji o naglom rastu cena goriva usled rata sa Iranom i poremećaja na energetskom tržištu.
Američki predsednik najpre je uveravao javnost da će cene uskoro početi da padaju. Kada se očekivano pojeftinjenje nije ostvarilo, počeo je da objašnjava da je skuplje gorivo prihvatljiva cena za ostvarivanje strateškog cilja, odnosno sprečavanje Irana da poseduje nuklearno oružje.
Ipak, ostalo je otvoreno pitanje u kojoj meri je iranski nuklearni program zaista onesposobljen i da li su američki udari ostvarili rezultate koje je Bela kuća predstavljala javnosti.
Među najupečatljivijim delovima filma nalazi se razgovor sa Amerikankom na benzinskoj pumpi. Ona priznaje da je na prethodnim izborima glasala za Trampa, ali da se sada kaje zbog svoje odluke.
„Žalimo što smo glasali za njega. Amerika nije ponovo postala velika, doveli su je do propasti“, poručila je žena, izražavajući razočaranje politikom koju je nekada podržavala.
Upravo taj segment pokazuje zašto rast cena može predstavljati posebno ozbiljan politički problem za republikance. Za razliku od spoljnopolitičkih pitanja, posledice poskupljenja goriva američki građani neposredno osećaju prilikom svakodnevnih kupovina i plaćanja računa.
Treća tema odnosi se na aferu Džefrija Epštajna, koja već godinama izaziva snažne reakcije američke javnosti.
Karlson je uporedio ranije i kasnije izjave pojedinih članova Trampovog tima, ukazujući na značajne promene u njihovim stavovima.
Pre dolaska na državne funkcije neki od njih tvrdili su da Epštajn nije izvršio samoubistvo u zatvoru, već da je ubijen kako bi se zaštitili uticajni pojedinci povezani sa njegovim kriminalnim aktivnostima.
Nakon preuzimanja zvaničnih položaja, isti ljudi počeli su da prihvataju zaključak da je Epštajn izvršio samoubistvo.
Slična protivurečnost pojavila se i u vezi sa dokumentacijom koja se odnosi na Epštajnove kontakte.
Trampovi saradnici ranije su obećavali da će razotkriti uticajne pripadnike američke elite povezane sa skandalom i objaviti spiskove osoba koje su učestvovale u događajima organizovanim u njegovom okruženju.
Kasnije su se pojavile izjave da poseban Epštajnov spisak klijenata ne postoji i da su priče o njemu zasnovane na teorijama zavere.
Karlson zatim prikazuje televizijske izveštaje o objavljivanju materijala iz slučaja Epštajn i ispitivanju uticajnih ljudi koji su bili povezivani sa njegovim privatnim ostrvom. Samo pominjanje u dokumentaciji ili boravak na ostrvu, međutim, ne predstavljaju dokaz učešća u krivičnim delima.
Ovaj deo filma dodatno naglašava razliku između očekivanja koja su Tramp i njegovi saradnici podsticali kod birača i kasnijih objašnjenja koja su stizala iz državnih institucija.
Sve tri teme povezane su zajedničkom porukom: američki predsednik je tokom kampanje iznosio odlučna obećanja, ali su kasniji događaji i izjave njegove administracije otvorili pitanja o njihovom ispunjavanju.
Politička težina ovakvog materijala posebno dolazi do izražaja u kontekstu izbornih neuspeha republikanaca na međuizborima za Kongres. Ratovi, rast životnih troškova i neispunjena obećanja o transparentnosti predstavljeni su kao mogući razlozi slabljenja podrške Trampovoj politici, mada sam film ne dokazuje koliki je uticaj svaki od tih faktora imao na rezultate izbora.
Najneobičniji element Karlsonovog pristupa jeste odsustvo otvorene političke optužbe. Novinar ne govori da je Tramp izdao birače, već prikazuje predsednikove ranije izjave i kasnije događaje koji ih dovode u pitanje.
Time je izbegao klasičan televizijski obračun u kojem se političari i komentatori međusobno optužuju, a publici ponudio jednostavno poređenje onoga što je obećano i onoga što je usledilo.
Za Trampa bi takav pristup mogao biti posebno neprijatan upravo zato što se kritika ne zasniva prvenstveno na stavovima njegovih političkih protivnika, već na njegovim sopstvenim rečima.
Ostaje pitanje koliko će ovaj petnaestominutni film uticati na američku javnost i da li će dodatno produbiti nezadovoljstvo birača koji su očekivali kraj ratova, niže cene i potpuno razotkrivanje afere Epštajn.
Karlson je, međutim, već postavio problem pred kojim Bela kuća teško može ostati ravnodušna- kada se politička obećanja i kasniji potezi nađu jedan pored drugog, za gledaoce ponekad nije potreban nikakav dodatni komentar.
