U NATO-u se priprema velika promena koja bi mogla da preoblikuje vojnu politiku zapadnih saveznika i odredi način na koji će se Alijansa suočavati sa budućim bezbednosnim izazovima.
Posle decenija tokom kojih je značajan deo svojih vojnih kapaciteta usmeravao na operacije daleko od evropskog kontinenta, NATO razmatra drugačiju raspodelu snaga, naoružanja i finansijskih obaveza. Promene bi mogle da utiču ne samo na međunarodne misije već i na sposobnost članica da istovremeno odgovore na više kriznih situacija.
U središtu razgovora nalazi se pitanje koliko vojnika i vojne opreme svaka članica mora da obezbedi, koje jedinice treba da budu spremne za neposredno angažovanje i ko će snositi troškove njihovog održavanja. Odgovori na ta pitanja odrediće buduću strukturu savezničkih snaga.
Prema pisanju američkog lista Politiko, NATO razmatra najveću reorganizaciju svoje vojne strategije u najmanje poslednjih 20 godina, pri čemu bi apsolutni prioritet postalo suprotstavljanje Rusiji.
Svih 32 članice Alijanse započele su pregovore o novim ciljevima borbene spremnosti, odnosno zahtevima koji definišu snage i naoružanje koje saveznici moraju da stave na raspolaganje u slučaju sukoba. Pregovori obuhvataju i raspodelu finansijskih obaveza među državama članicama.
Jedna od najvažnijih posledica planiranih promena moglo bi da bude ozbiljno smanjenje vojnih kontingenata angažovanih u misijama izvan teritorije NATO-a. Umesto održavanja velikog broja operacija u inostranstvu, savez bi najveći deo raspoloživih kapaciteta usmerio na evropsko ratište i odvraćanje Moskve.
Dosadašnja strategija podrazumevala je da članice raspolažu dovoljnim snagama za vođenje velikog rata u Evropi, ali i za istovremeno sprovođenje nekoliko manjih operacija namenjenih rešavanju međunarodnih kriza.
Prema novom pristupu, od saveznika se više ne bi očekivalo da unapred obezbeđuju kapacitete za oba zadatka u punom obimu. Umesto toga, vojno planiranje bilo bi prilagođavano zahtevima konkretnog scenarija, čime bi se raspoložive snage usmeravale na operacije koje Alijansa u određenom trenutku smatra najvažnijim.
Takva promena predstavljala bi značajno odstupanje od strategije koja je oblikovala delovanje NATO-a nakon završetka Hladnog rata.
U tom periodu savez je postepeno preusmeravao svoju pažnju sa odbrane evropske teritorije na vojne intervencije i međunarodne operacije izvan tradicionalne zone odgovornosti. Među najvažnijim primerima takvog angažovanja nalaze se Kosovo, Irak i Avganistan.
Rat u Ukrajini, međutim, primorao je NATO da ponovo razmotri prioritete evropske odbrane. Mogućnost velikog sukoba sa Rusijom sada zauzima centralno mesto u vojnom planiranju, dok međunarodne krizne misije gube raniji značaj.
Posebnu težinu ovim promenama daje rok do kojeg bi nove obaveze članica trebalo da budu usvojene. Prema planovima o kojima se razgovara, saveznici bi nove zahteve morali da potvrde do 2029. godine.
Taj datum nije izabran bez razloga. Pojedini zapadni zvaničnici označavaju 2029. godinu kao mogući trenutak ruske invazije na teritoriju NATO-a, zbog čega se pripreme za potencijalni sukob sve više povezuju sa konkretnim vremenskim okvirima.
Reč je o procenama pojedinih zvaničnika, a ne o potvrđenoj odluci Moskve da preduzme takvu vojnu operaciju. Ipak, upravo te procene utiču na tempo kojim Alijansa razmatra promene svojih odbrambenih kapaciteta.
Najvažnije pitanje sada je kakvu će vojnu opremu članice imati u stanju pripravnosti i koliko će njihove snage biti sposobne da odvrate Rusiju od eventualne vojne akcije protiv NATO-a.
Time se pregovori ne svode samo na broj vojnika, već obuhvataju stvarnu dostupnost naoružanja, operativnu spremnost jedinica i finansijske mogućnosti država da ispune preuzete obaveze.
Dodatni razlog za promenu strategije predstavlja smanjivanje američkog angažovanja u evropskoj bezbednosti. U takvim okolnostima evropske članice suočavaju se sa potrebom da preuzmu veći deo odgovornosti za sopstvenu odbranu.
Politiko zaključuje da bi osnovni zadatak NATO-a, kao odbrambenog saveza, trebalo da bude odvraćanje Rusije i garantovanje bezbednosti Evrope, naročito u uslovima smanjenog učešća Sjedinjenih Američkih Država.
Ukoliko članice postignu dogovor, Alijansa bi do 2029. godine mogla da dobije znatno drugačiju strukturu vojnih prioriteta, sa manjim angažovanjem u udaljenim međunarodnim misijama i snažnijom koncentracijom snaga namenjenih eventualnom sukobu na evropskom kontinentu.
