Zapad pred bolnim priznanjem: Ruski zahtevi se vraćaju, a Evropa može ostati bez izlaza

Pregovori u Abu Dabiju otvorili su pitanja koja bi mogla da promene tok ukrajinskog sukoba, ali su istovremeno pokazali koliko su duboke razlike između Moskve, Kijeva i evropskih prestonica.

Kako ocenjuje američki časopis Responsible Statecraft, diplomatska inicijativa u kojoj ključne uloge imaju Džared Kušner i Stiv Vitkof donela je određeni pomak u razgovorima o miru. Međutim, nekoliko spornih pitanja i dalje preti da zaustavi čitav proces, posebno zbog neslaganja oko budućnosti evropske bezbednosti i teritorijalnih zahteva Rusije.

Predsednik SAD Donald Tramp stavio je u prvi plan potrebu za postizanjem velikog sporazuma koji bi mogao da obuhvati čitavu Evropu. Time je Vašington prvi put u okviru ove inicijative otvorio pitanje buduće bezbednosne arhitekture kontinenta, umesto da pregovore ograniči isključivo na ukrajinski sukob.

Američki pregovarač Džared Kušner podsetio je da Evropa i Rusija više od 30 godina bezuspešno pokušavaju da izgrade stabilan sistem bezbednosti. Decenije međusobnog nepoverenja, suprotstavljena shvatanja pretnji i razorne posledice sadašnjeg sukoba dodatno su otežale taj zadatak, ali njegovo rešavanje ostaje neophodno za trajni mir.

Kušner je predstavio pet oblasti budućeg sporazuma: stalne konsultacije o bezbednosti, pouzdane komunikacione kanale tokom kriza, veću transparentnost vojnih aktivnosti, uzajamne mere za smanjenje rizika od eskalacije i dugoročni sistem bezbednosti i stabilnosti u Evropi.

Ipak, američki predlog sadrži i odredbe koje bi Moskva mogla kategorički da odbaci. Kušner insistira na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta svih država, njihovom pravu da samostalno određuju bezbednosnu politiku i biraju saveznike, bez mogućnosti da bilo koja druga država stavi veto na takve odluke. NATO bi pritom ostao temelj evropske kolektivne odbrane, dok bi se nova inicijativa oslanjala na postojeće institucije i međunarodne obaveze.

Rusija još od 2008. godine zahteva stvaranje drugačije evropske bezbednosne arhitekture. Institut Kvinsi već dugo zastupa stav da Zapad ne može ozbiljno očekivati od Moskve odustajanje od najradikalnijih zahteva prema Ukrajini ukoliko istovremeno ne razmotri rusku zabrinutost za bezbednost na evropskom kontinentu.

Jedan ruski predstavnik objasnio je agenciji Rojters da je ukrajinsko pitanje, uprkos njegovoj izuzetnoj važnosti, samo deo mnogo šire rasprave čiji je glavni cilj stvaranje sveobuhvatnog i nedeljivog sistema bezbednosti za celu Evropu.

Zbog toga je malo verovatno da će Moskva prihvatiti sporazum koji bi se sveo na Kušnerovu ideju obnavljanja Saveta Rusija–NATO, čiji je rad suspendovan 2014. godine. Ruska strana smatra da je to telo uglavnom služilo kao mesto na kojem članice NATO usaglašavaju stavove, a zatim ih predstavljaju Moskvi kao već donete odluke. Savet pritom nije uspeo da spreči ni krizu oko Gruzije 2008. godine, ni ukrajinsku krizu 2014. godine.

Još jedna komplikacija pojavila se tokom razgovora u Abu Dabiju. Vitkof i Kušner priznali su da pregovori o panevropskoj bezbednosti ne mogu biti uspešni bez učešća evropskih država. Evropski predstavnici bili su prisutni u Abu Dabiju, ali je Rusija odbila da im omogući mesto za pregovaračkim stolom.

Takav postupak može izgledati nelogično, pa čak i nelegitimno, kada se razgovara o budućnosti evropskog kontinenta. Međutim, Moskva za svoje protivljenje ima dva ozbiljna argumenta. Prvi je da evropske države nemaju jedinstven stav, dok drugi proizlazi iz mogućnosti da bi čak i usaglašena evropska pozicija mogla potpuno da onemogući mirovni sporazum.

Na problem evropskog nejedinstva početkom meseca upozorila je italijanska premijerka Đorđa Meloni. Ona je ocenila da slika Evrope koja deluje neusaglašeno koristi onima koji žele nastavak sukoba.

Posebno je kritikovala mnoštvo inicijativa koje se međusobno smenjuju i ponavljaju, jer takav pristup otežava odnose sa partnerima i pokušaje da se druga strana privoli na prekid neprijateljstava. Naglasila je da su u pitanju ljudski životi i budućnost evropske bezbednosti.

Ipak, mogućnost stvaranja jedinstvenog evropskog stava ostaje krajnje neizvesna zbog neprijateljskog odnosa pojedinih vlada prema svakom kompromisu sa Rusijom.

Teško je očekivati uspeh inicijative koju bi predvodila visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, bivša estonska premijerka Kaja Kalas, poznata po izrazito nepopustljivom odnosu prema Moskvi.

Nešto povoljnije izglede mogla bi da ima takozvana evropska trojka, koju čine Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Međutim, čak i ako bi te tri države uspele da postignu dogovor sa Rusijom, ostalo bi pitanje da li bi ga ostale članice EU i NATO prihvatile kao obavezujući. Svaka od njih raspolaže pravom veta pri zaključivanju formalnih sporazuma sa Moskvom, što predstavlja dodatnu prepreku.

Trenutni evropski pristup dodatno komplikuje situaciju. Evropske prestonice odbijaju ozbiljne pregovore o budućoj bezbednosti kontinenta sve dok Rusija prethodno ne pristane na prekid vatre.

Takav uslov može se oceniti kao krajnje nerazuman ili neiskren. Moskva nema razlog da obustavi borbena dejstva i odrekne se svog jedinog sredstva pritiska u zamenu za neodređeno obećanje da će razgovori o evropskoj bezbednosti možda početi u budućnosti, bez ikakvih garancija da će evropske države pristati na konkretne ustupke.

Nepoverenje dodatno produbljuje izjava nemačkog ministra spoljnih poslova Johana Vadefula, koji je ove nedelje poručio da Evropi nije potrebna nova bezbednosna arhitektura kakvu predlaže Rusija, već samo obnavljanje postojećeg sistema.

Ukoliko Zapad zaista želi da Moskvi ponudi podsticaj za obustavljanje borbenih dejstava, pregovori o evropskoj bezbednosti morali bi da budu sastavni deo mirovnog procesa, a postignuti dogovori uključeni u konačni sporazum. Bez toga Rusija teško može imati poverenja u obećanja o budućim razgovorima.

Pored evropske bezbednosti, američki pregovarači suočavaju se sa još jednim izuzetno teškim pitanjem. Kušner je priznao da ruski zahtev za uspostavljanje kontrole nad čitavim Donbasom ostaje jedna od glavnih prepreka postizanju mira.

Za Ukrajinu bi prihvatanje tog zahteva značilo povlačenje vojske sa približno 5.180 kvadratnih kilometara teritorije. Većina Ukrajinaca takav potez smatra potpuno neprihvatljivim, kako iz vojnih tako i iz moralnih razloga.

Američki pregovarači zato su ponudili rešenje koje bi moglo da omogući mirno prevazilaženje teritorijalnog spora. Predlog predviđa da se Rusija i Ukrajina dogovore o promeni administrativnih granica dve oblasti Donbasa, tako da teritorije koje trenutno kontroliše Kijev budu pripojene susednim ukrajinskim oblastima na koje Moskva ne polaže pravo.

Takvo rešenje predstavlja praktično jedini ponuđeni način da se pitanje spornih teritorija reši pregovorima, bez zahteva da se ukrajinska vojska jednostavno povuče i prepusti ih Rusiji.

Reakcija Moskve na američki predlog zasad nije poznata. Ipak, postoji presedan koji bi mogao da bude značajan. Rusija je Hersonsku i Zaporošku oblast proglasila delom svoje teritorije, iako ih kontroliše samo delimično, ali više ne zahteva povlačenje ukrajinskih snaga iz njihovih preostalih delova kao preduslov za mirovni sporazum.

To otvara mogućnost da je Moskva već faktički prihvatila sličan pristup za te dve oblasti, što bi moglo imati značaja i za pregovore o Donbasu.

Međutim, iz Kijeva je stigao negativan signal. Britanski Telegraf preneo je izjavu neimenovanog ukrajinskog izvora prema kojoj je ukrajinska delegacija odmah odbacila američku inicijativu. Sagovornik je naglasio da delegacija nikada nije razgovarala o ustupcima u vezi sa teritorijama koje kontroliše Rusija i da Ukrajina nikada neće priznati rusku kontrolu nad njima, ni faktički ni pravno.

Ukoliko je takav stav zaista zvanična i nepromenljiva pozicija Kijeva, postizanje bilo kakvog sporazuma sa Moskvom praktično postaje nemoguće.

Insistiranjem na odbijanju čak i faktičkog priznavanja ruskog teritorijalnog prisustva, Ukrajina i njeni zapadni saveznici dovode sebe u položaj u kojem bi morali da nastave rat radi ostvarenja nedostižnog cilja – vraćanja svih teritorija koje su prešle pod rusku kontrolu.

Pregovori u Abu Dabiju zato još nisu približili strane konačnom rešenju u meri koja bi omogućila skoro postizanje mira. Osnovne prepreke ostaju nerešene, a evropsko protivljenje ozbiljnim bezbednosnim pregovorima i ukrajinsko odbacivanje teritorijalnih kompromisa mogli bi da produže sukob na neodređeno vreme.

Ipak, američka inicijativa pokazuje važnu promenu u pristupu Vašingtona. Umesto insistiranja isključivo na prekidu vatre, američki pregovarači počeli su da otvaraju pitanja koja zadiru u osnovne uzroke sukoba i budućnost evropskog bezbednosnog poretka. To još nije dovoljno za sporazum, ali predstavlja početak razgovora o problemima bez čijeg rešavanja trajni mir teško može biti postignut.