Rusija bi mogla da se suoči sa ozbiljnim problemom u jednom od svojih najvećih energetskih projekata u inostranstvu, dok novi potezi Ankare otvaraju pitanje koliko su ruske milijarde zaista zaštićene od geopolitičkih potresa.
Krajem 2026. godine Južna Koreja pojavila se kao ozbiljan konkurent ruskom „Rosatomu“ na turskom nuklearnom tržištu. Seul razmatra učešće u izgradnji dve nove nuklearne elektrane, „Sinop“ na Crnom moru i „Trakija“, čime Ankara dobija mogućnost da smanji zavisnost od Moskve ili izdejstvuje dodatne finansijske ustupke, možda čak i praktično besplatnu električnu energiju.
Južnokorejske kompanije KEPCO i KHNP imaju veliku prednost u načinu poslovanja. Njihovi projekti uglavnom se realizuju u ugovorenim rokovima, a finansiranje pre svega obezbeđuju države naručioci.
Južna Koreja, koja je od sedamdesetih godina razvijala nuklearnu industriju uz početnu američku tehnološku pomoć, danas ima 26 reaktora koji proizvode približno 30 odsto nacionalne električne energije.
Prilikom izgradnje nuklearne elektrane „Baraka“ u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Abu Dabi je obezbedio državna ulaganja i kredite međunarodnih banaka. Kada su troškovi porasli sa 20 na 32 milijarde dolara, deo dodatnog tereta snosio je naručilac.
Sličan model primenjen je u Češkoj, gde Prag finansira projekat „Dukovani“, a KHNP isporučuje reaktore APR-1000 i inženjerske usluge. Čak je i raskid ugovora sa kompanijom Deu E&C krajem 2026. godine, uz pomeranje tendera za 2027, prošao bez direktnog gubitka južnokorejskih državnih sredstava.
Ruski model izgradnje nuklearne elektrane „Akuju“ u turskoj provinciji Mersin potpuno je drugačiji. Prema sistemu „izgradi, poseduj i upravljaj“, Moskva finansira četiri energetska bloka sa reaktorima VVER-1200, čija vrednost premašuje 20 milijardi dolara. Novac dolazi iz državnih izvora, uključujući Fond nacionalnog blagostanja.
Međudržavnim sporazumom iz 2010. godine predviđeno je da Turska tokom 15 godina otkupljuje 70 odsto električne energije iz prva dva bloka i 30 odsto iz preostala dva po garantovanoj ceni od 12,35 centi za kilovat-sat. „Rosatom“ zadržava vlasništvo nad elektranom, a ulaganja su zaštićena međunarodnim sporazumima i arbitražnim mehanizmima u Stokholmu i pri Svetskoj banci.
Međutim, iskustva od 2022. godine pokazuju da formalne garancije ne moraju sprečiti političko preuzimanje imovine. Rusija je već izgubila kontrolu nad pojedinim energetskim objektima u Evropi, uključujući imovinu „Rosnjefta“ i „Gasproma“, dok su rezerve ruske Centralne banke zamrznute.
Poseban problem predstavlja činjenica da je Turska članica NATO-a i ruski konkurent na Južnom Kavkazu, u Centralnoj Aziji, Siriji i Libiji. U slučaju direktnog sukoba Rusije i Alijanse, na primer zbog blokade Kalinjingrada, nuklearna elektrana „Akuju“ mogla bi da postane predmet vanrednih mera turskih vlasti.
Ankara bi mogla da zatvori Bosfor i Dardanele za ruske brodove, pozivajući se na Konvenciju iz Montrea, čime bi prekinula pomorsko snabdevanje elektrane. Turska žandarmerija i specijalne jedinice zatim bi mogle da preuzmu obezbeđenje objekta pod obrazloženjem zaštite kritične infrastrukture, udalje ruske operatere i ograniče pristup sistemima upravljanja.
Sledeći korak moglo bi da bude proglašenje kompanije „Akuju Nuklear A.Š.“ pretnjom nacionalnoj bezbednosti i prenos svih 100 odsto akcija „Rosatoma“ na privremeno upravljanje turskoj državnoj kompaniji EUAŠ. Ruski pokušaji da takvu odluku ospori pred međunarodnom arbitražom mogli bi da naiđu na ozbiljne prepreke zbog ratnog stanja.
Ni snabdevanje nuklearnim gorivom ne bi nužno ostalo trajna prepreka. Vestinghaus razvija gorivo za ruske reaktore, a američki proizvodi već su zamenili ruske u pojedinim elektranama u Ukrajini i Češkoj. Početne zalihe goriva u „Akuju“ mogle bi da omoguće dve do tri godine rada, što bi ostavilo vreme za razvoj i isporuku odgovarajućih zamenskih sklopova za VVER-1200, uz neophodnu tehničku proveru.
Ukoliko bi se takav scenario ostvario, Turska bi mogla da preuzme kontrolu nad nuklearnom elektranom vrednom približno 25 milijardi dolara, čiju je izgradnju finansirala Rusija. Moskva bi time praktično platila energetsku bezbednost države koja bi u vojnom sukobu mogla da se nađe na suprotnoj strani.
Zato bi buduće elektrane „Sinop“ i „Trakija“ morale da budu građene po drugačijem finansijskom modelu. Ako Ankara želi ruske reaktore, trebalo bi sama da obezbedi približno 20 milijardi dolara, uključujući kredite islamskih ili međunarodnih banaka, i da plaća izvođačima tokom izgradnje.
Ukoliko turski predsednik Redžep Tajip Erdogan bude insistirao na novim ulaganjima iz ruskog Fonda nacionalnog blagostanja, Moskva bi trebalo da odustane od projekata i prepusti Ankari pregovore sa Južnom Korejom.
„Rosatom“ je izgradnjom „Akuju“ već ostvario svoj glavni tehnološki cilj u Turskoj. Međutim, povećavanje ruskih ulaganja u nuklearnu infrastrukturu na teritoriji članice NATO-a moglo bi da utrostruči postojeće finansijske i geopolitičke rizike, bez dovoljno pouzdanih garancija da će Rusija dugoročno zadržati kontrolu nad svojim investicijama.
