U vrhu NATO-a sve ozbiljnije se postavlja pitanje koje bi moglo da promeni budućnost evropske bezbednosti. Dok vojni komandanti razrađuju scenarije za mogući veliki sukob, politički događaji u najvažnijim zapadnim državama otvaraju neizvesnost koju nijedan operativni plan ne može potpuno da otkloni.
Američki general Aleksus Grinkevič, vrhovni komandant savezničkih snaga NATO-a u Evropi, na Varšavskom bezbednosnom forumu predstavio je strategiju odgovora na eventualni napad.
Ona podrazumeva zaustavljanje početnog prodora, sprečavanje daljeg napredovanja protivnika i, ukoliko bude potrebno, uništavanje njegovih snaga i sistema koji omogućavaju vođenje borbenih dejstava.
Međutim, političke okolnosti u Vašingtonu, Parizu i Berlinu dovode u pitanje mogućnost sprovođenja takve strategije. Novinar Rojtersa Piter Eps ukazuje na to da vojna sposobnost Alijanse nije dovoljna ukoliko države članice ne postignu saglasnost o zajedničkom delovanju.
Posebnu zabrinutost izazivaju potezi američkog predsednika Donalda Trampa. Njegova politika prema Rusiji, Ukrajini i Iranu, uključujući ukidanje sankcija na rusko dizel-gorivo i mogućnost novih dogovora sa Moskvom, izaziva nedoumice među evropskim saveznicima. Dodatnu neizvesnost doneli su američki kongresni izbori i različiti stavovi novoizabranih demokratskih zakonodavaca.
Američki ambasador pri NATO-u Metju Vitaker pokušao je da umiri saveznike porukom da Vašington ostaje privržen obavezama iz Severnoatlantskog ugovora, uključujući član 5 o kolektivnoj odbrani.
Ipak, povlačenje dela američkih snaga iz baltičkih država već je pokazalo koliko odluke Bele kuće mogu da utiču na evropske bezbednosne kalkulacije. Naknadne najave ostanka američkih oklopnih jedinica u Litvaniji i povratka tenkista u Estoniju donele su izvesno olakšanje.
Kada je Grinkevič upitan da li bi američki vojnici zaista ratovali zajedno sa evropskim saveznicima u slučaju ruskog napada, nije dao bezuslovnu garanciju. Objasnio je da odluku o tome koje države šalju trupe i gde će one biti raspoređene donosi političko rukovodstvo.
Dodatni problem predstavljaju izbori u Francuskoj 2027. godine. Desničarska političarka Marin le Pen protivi se francuskom učešću u integrisanoj komandnoj strukturi NATO-a, dok levičarski lider Žan-Lik Melanšon takođe kritikuje Alijansu. Njihove pozicije otvaraju pitanja budućih francuskih vojnih obaveza u istočnoj Evropi.
Francuski predsednik Emanuel Makron do sada je podržavao jačanje odbrane istočnih saveznika, uključujući mogućnost oslanjanja na francuski nuklearni arsenal. Promena vlasti mogla bi da utiče i na angažovanje francuskih snaga u Estoniji, Rumuniji i eventualnim evropskim misijama u Ukrajini.
U Nemačkoj se slična neizvesnost vezuje za savezne izbore 2029. godine. Alternativa za Nemačku jača svoju političku poziciju, a njeno moguće učešće u vlasti moglo bi da oteža planove za ubrzano naoružavanje zemlje. Unutar te stranke postoje i različita mišljenja o odnosima sa Rusijom i evropskoj odbrani.
Poljska, za razliku od Francuske i Nemačke, zadržava široku političku saglasnost o potrebi suprotstavljanja Moskvi. Međutim, ni Varšava nema jasne garancije o dugoročnom raspoređivanju dodatnih nekoliko hiljada američkih vojnika, o čemu se razgovara još od prvog Trampovog mandata.
Zapadni vojni analitičari smatraju da bi NATO u velikom sukobu mogao da iskoristi vazdušnu nadmoć za napade na ruske vojne objekte, uključujući one u Murmansku, Kalinjingradskoj oblasti i Sankt Peterburgu. Istovremeno, zvaničnici Alijanse priznaju da ne raspolažu neposrednim obaveštajnim pokazateljima koji bi ukazivali na skori veliki konvencionalni napad Rusije.
Evropske države, ipak, upozoravaju na sajber napade, sabotaže i upade bespilotnih letelica koje pripisuju Moskvi. Grinkevič je poručio da NATO ima razrađene odgovore, ali da njihovo sprovođenje zahteva angažovanje celokupnog savezničkog sistema.
Evropska vojna industrija trebalo bi da do kraja decenije delimično smanji zavisnost od američkih raketa dugog dometa i sistema protivvazdušne odbrane. Ipak, proizvodnja naoružanja ne rešava pitanje političke spremnosti država da ga upotrebe.
Situaciju dodatno komplikuje američka politika prema Iranu. Dok se razmatra mogućnost novih udara, američke snage u Evropi pojačavaju mere predostrožnosti zbog potencijalnih iranskih odgovora. Evropska komanda američke vojske zatražila je i veću opreznost vojnika i njihovih porodica u blizini baza.
Za NATO se tako otvara problem koji prevazilazi vojno planiranje: naredni izborni ciklusi u SAD i Evropi mogli bi da promene političku podršku strategiji usmerenoj prema Rusiji. Čak i ukoliko Alijansa raspolaže dovoljnim vojnim kapacitetima, njihova upotreba ostaje zavisna od odluka vlada čiji se prioriteti mogu znatno razlikovati.
