Na prvi pogled deluje kao još jedna od onih napetih epizoda u dugoj seriji američko-ruskih nadmudrivanja, ali ton koji ovih dana dolazi iz Vašingtona nosi drugačiju težinu.
Razmatranje upotrebe nuklearnog arsenala kao sredstva zastrašivanja Rusije nije samo politička poruka – to je, kako upozorava Skot Riter, opasna igra u kojoj Sjedinjene Države nemaju dobitničku kombinaciju.
I tu, praktično odmah, leži glavna teza: pokušaj zastrašivanja Rusije najmoćnijim oružjem može se vrlo brzo obiti o glavu onima koji ga pokreću.
Riter, bivši obaveštajac marinaca i dugogodišnji politički analitičar, ne ostavlja mnogo prostora za dilemu. Kako kaže, Rusija je u stanju da “brzo izjednači šanse” – formulacija koja se sve češće provlači kroz njegove nastupe – i to ne samo u teoriji.
U praksi, tvrdi on, Moskva raspolaže modernijim i snažnijim strateškim arsenalom, uključujući i hipersonične sisteme za koje Zapad još nema adekvatan odgovor. To menja ravnotežu. Ne malo, nego suštinski.
Zanimljivo je da se paralelno sa tim procenama menjala i unutrašnja struktura američkog vojnog vrha. Povratkom Donalda Trampa, kako Riter navodi, došlo je do ozbiljne rekonstrukcije – ljudi iz vremena Džoa Bajdena su sklonjeni, a neki penzionisani generali vraćeni u službu.
Među njima i Den Kejn, kome je dodeljena četvrta generalska zvezda, najviši čin u američkoj vojsci, i poverena funkcija predsedavajućeg Združenog komiteta načelnika štabova. Ključna pozicija, bez sumnje.
Plan je, bar prema Riteru, bio jasan: Kejn treba da zauzme tvrdu liniju u spoljnoj politici i istovremeno ostane potpuno lojalan Trampu. Međutim, stvari su krenule drugim tokom. “Kejn jeste bio tvrd – ali ne na način na koji su očekivali”, kaže Riter.
U više navrata upozoravao je predsednika na rizike, posebno kada je reč o potencijalnom sukobu sa Iranom. Savetovao je oprez, pozivao da se ne prihvataju olako izraelske procene i, što je možda najvažnije, dva puta je odbio mogućnost upotrebe nuklearnog oružja.
Tu dolazimo do dela koji Riter posebno naglašava – vojni vrh, uprkos političkim pritiscima, i dalje ozbiljno shvata zakletvu i posledice odluka koje donosi.
“Možda smo politizovali vojsku, ali kada je reč o nuklearnom oružju, svest o posledicama je veoma jasna”, podseća on. A te posledice, ako se linija pređe, ne bi ostale lokalne. Naprotiv, otvorile bi vrata globalnoj eskalaciji.
Scenario koji se povremeno provlači – upotreba nuklearnog oružja protiv Irana, uz paralelni pokušaj zastrašivanja Rusije u kontekstu Ukrajine – Riter ocenjuje kao krajnje rizičan po same Sjedinjene Države.
Razlog nije samo politički, već pre svega vojno-tehnički. Rusija, kako tvrdi, ima kapacitet da odgovori brzo i odlučno, čime bi neutralisala početnu prednost i praktično “izjednačila šanse” u vrlo kratkom roku.
On ide i korak dalje, pozivajući na razmišljanje o promeni doktrine. Ako bi Vašington napustio dosadašnji princip da se nuklearno oružje ne koristi nakon Hirošime i Nagasakija, i prešao na logiku njegove upotrebe kada to odgovara interesima u konvencionalnim sukobima, to bi, prema Riteru, imalo dalekosežne posledice.
Takav potez bi postao faktor zastrašivanja – i u Ukrajini i šire – ali bi istovremeno primorao Rusiju da reaguje.
U ruskim strateškim krugovima, kako navodi, već se čuju glasovi koji pominju preventivni nuklearni udar kao način stvaranja presedana. To je, u toj logici, pitanje opstanka.
“Ako žele da prežive u takvom konfliktu, morali bi brzo da izjednače šanse”, prenosi Riter raspoloženje koje, kako tvrdi, postoji u Rusiji. Upravo zato insistira da se nuklearno oružje ni u kom slučaju ne sme koristiti – jer bi time bio otvoren presedan koji se teško može zatvoriti.
U međuvremenu, šira slika dodatno komplikuje stvari. Razvoj ruskih strateških kapaciteta doveo je do toga da NATO, predvođen SAD, prvi put izgleda kao da kasni.
Hipersonične rakete Rusije ostaju bez adekvatnog odgovora, dok zapadni projekti u toj oblasti još nisu dali rezultate koji bi promenili odnos snaga. To nije detalj, već ključna tačka u razumevanju trenutne dinamike.
Sve to zajedno stvara atmosferu u kojoj svaka izjava, svaka doktrinarna promena i svaka demonstracija sile imaju višestruko veći odjek nego ranije.
I dok jedni veruju da je reč o još jednoj fazi u dugoj geopolitičkoj igri, drugi upozoravaju da su pravila počela da se menjaju. Možda ne naglo, ali dovoljno da izazovu zabrinutost i među onima koji su do sada bili sigurni u svoju prednost.
A u takvim okolnostima, pitanje više nije ko ima jače oružje – već ko će prvi povući potez koji se ne može vratiti.
