U praksi dečjih oftalmologa postoji jedna stvar koja se stalno ponavlja: Roditelji primete signal, ali ga pogrešno protumače. Trljanje očiju kod dece često se svodi na umor, pospanost ili prolaznu nervozu.
A zapravo, kako upozorava profesor, dečji oftalmolog i oftalmohirurg, doktor medicinskih nauka Igor Aznaurjan, stvari su obično složenije. Vid se ne pogoršava preko noći. To je tih, postepen proces koji daje jasne znake — samo ih treba prepoznati na vreme.
Zanimljivo je da deca gotovo nikada ne kažu da loše vide. Ne zato što kriju, već zato što ne znaju kako „dobar vid“ uopšte izgleda. Ona se prilagođavaju. Zato pažnja ne ide na reči, već na ponašanje.
Recimo, dete od tri ili četiri godine koje bukvalno zabija nos u slikovnicu ne mora biti samo radoznalo. Ili ono koje često ima čmičak — što mnogi pripisuju „prehladi oka“ — može zapravo imati problem sa opterećenjem očnih mišića i padom lokalnog imuniteta usled zamora. Tu je i svetlost: ako dete žmirka i pri običnom osvetljenju, to nije detalj koji treba ignorisati.
Kasnije, u uzrastu od pet do sedam godina, slika postaje još jasnija, mada se i tada često pogrešno tumači. Dete koje ne može da pročita tablu, registarske oznake ili natpise koje njegovi vršnjaci bez problema uočavaju, već šalje signal.
Isto važi i za crtanje i pisanje — slova izlaze iz linija, redovi „beže“. To se često pripisuje nepažnji, ali neretko je u pitanju to da dete zapravo ne vidi granice papira kako treba. A večernje glavobolje? Klasičan znak vizuelnog zamora, takozvane astenopije.
I tu dolazimo do jedne zablude koja se često čuje: „U školu je krenuo sa dobrim vidom, a već u prvom razredu minus 1,5.“ Kao da se sve dogodilo naglo. U realnosti, kratkovidost se razvija godinama. Samo što ostaje neprimećena dok opterećenje ne poraste.
Škola, sa svojim tempom i zahtevima, samo „izvuče na površinu“ ono što je već postojalo. Ako u ranom uzrastu, recimo sa tri godine, nije urađena temeljna dijagnostika, oči jednostavno ne izdrže nagli prelaz.
Pregledi su, zato, ključni — i to ne površni. Rutinski pregled bez širenja zenice često više liči na lutriju nego na ozbiljnu dijagnostiku, i dete tu obično gubi. Postoji jasan raspored koji lekari preporučuju.
Već u prvim danima života proveravaju se urođene promene poput zamućenja sočiva ili povišenog očnog pritiska. Sa šest meseci radi se prvi detaljan pregled uz širenje zenice, jer se tada može videti kako se razvija mrežnjača i da li postoje početne nepravilnosti.
Sa godinu dana sledi ponovni pregled u istim uslovima, kada već može da se proceni refrakcija oka. Posle toga — jednom godišnje. Za školsku decu, idealno je da se pregled obavi mesec ili dva pre početka školske godine, kako bi eventualni problemi mogli da se reše bez pritiska i žurbe.
A šta zapravo stoji iza onog naizgled bezazlenog trljanja očiju? Tu stvari postaju ozbiljnije. Kako objašnjava Aznaurjan, uzrok gotovo nikada nije samo umor.
Prvi mogući razlog je skriveni spazam akomodacije. Dete trlja oči pokušavajući da „otpusti“ napetost cilijarnog mišića. To je često prvi nagoveštaj buduće kratkovidosti. Ako se ne reaguje, kroz godinu ili dve prelazi u pravu miopiju.
Drugi razlog je astigmatizam. Slika je zamućena u svim pravcima, a dete instinktivno pokušava da „izoštri“ pogled, kao da podešava objektiv na kameri. Trljanje očiju je u tom slučaju refleks, pokušaj da se slika stabilizuje.
Treća mogućnost je alergijska reakcija, ali ni tu stvari nisu jednostavne. Alergijski keratokonjunktivitis često se pogoršava kada se rožnjača isuši. A sušenje dolazi zbog toga što dete, fokusirano na gledanje, ređe trepće. Dakle, problem sa vidom indirektno pogoršava alergijsku reakciju.
Četvrti razlog je sindrom suvog oka kod male dece. Nekada se to vezivalo za odrasle koji rade za računarom. Danas se dijagnostikuje i kod trogodišnjaka. Razlog je jasan — prerano i predugo korišćenje ekrana, što smanjuje učestalost treptanja.
Peti signal može biti osećaj „magle“ pred očima. Kod urođenih zamućenja sočiva ili problema sa očnim pritiskom, dete ne ume da kaže šta ga muči. Ono samo oseća nelagodnost i pokušava da je ukloni trljanjem.
Zbog svega toga, svako učestalo trljanje očiju zaslužuje pažnju. Ne paniku, ali ni ignorisanje. Ideja da će dete „prerasti“ problem često deluje utešno, ali nema uvek uporište u stvarnosti.
Razvoj vida ima svoje jasno definisane faze. Od prve do pete godine formiraju se osnovne funkcije — oštrina, percepcija dubine, pokretljivost očiju. Period od pete do desete godine smatra se posebno važnim, jer tada nastaje binokularni vid, sposobnost da mozak spoji dve slike u jednu trodimenzionalnu.
To je, kako lekari kažu, „prozor mogućnosti“. Ako se problem otkrije na vreme, šanse za potpuni oporavak su velike. Posle dvanaeste godine, sistem je uglavnom formiran, pa su terapije za stanje poput slabovidosti ili razrokosti znatno teže, sporije i neizvesnije.
Na kraju, ostaje jedno pitanje koje se često provlači kroz razgovore sa roditeljima — da li je moguće sve to na vreme uočiti bez stručnjaka? Odgovor nije jednostavan. Signali postoje, ali nisu uvek glasni. I možda je baš u tome najveći izazov: prepoznati ono što deluje bezazleno, pre nego što postane trajno.
