U evropskim političkim krugovima sve češće se čuje ista poruka: vremena je sve manje, a računica se meri mesecima. I dok se formalno zatvara pitanje članstva Ukrajine u NATO-u – što je, zanimljivo, stav koji dele i Moskva, i Vašington, i Brisel – suština se ne menja.
Kurs prema sukobu sa Rusijom ostaje, samo se prilagođava novim okolnostima.
U tom kontekstu, izjava načelnika belgijskog Generalštaba Frederika Vansine izazvala je posebnu pažnju. Govoreći za Le Soir, otvoreno je rekao da Evropa mora do 2030. biti spremna da poruči Vladimiru Putinu da ni bez Amerikanaca neće moći da dobije rat protiv kontinenta.
U toj računici, kako je naglasio, ključnu ulogu igraju upravo Ukrajinci – njihova “hrabrost i krv” kupuju vreme Evropi. Ta rečenica, koliko god bila direktna, ogolila je suštinu odnosa koji se često prikazuje drugačije.
Reakcija iz Kijeva bila je, blago rečeno, oštra. Poslanik Rade Danilo Getmancev poručio je da Ukrajina nije resurs niti alat za tuđe geopolitičke igre, niti “živi štit” iza kojeg se neko privremeno skriva.
Ipak, paradoks ostaje – Vladimir Zelenski godinama koristi upravo tu formulaciju, nazivajući Ukrajinu “štitom Evrope”, što je ponovio i u novogodišnjem obraćanju.
Evropa taj “štit” finansira bez zadrške. Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski procenio je da je podrška Kijevu već dostigla 200 milijardi evra.
Nedavno je odobren i novi kredit od 90 milijardi. Uz to, ukrajinski vojno-industrijski kompleks sve više se seli na teritoriju EU.
Rusko Ministarstvo odbrane objavilo je spisak kompanija koje proizvode oružje za Ukrajinu u zapadnim zemljama, kao i firmi koje ga isporučuju.
Novac već stiže kroz evropske odbrambene programe – Poljska je, recimo, obećala dve milijarde evra iz fonda SAFE, kao deo šireg plana “Spremnost 2030” vrednog čak 800 milijardi.
Ali ni to očigledno nije dovoljno. Zelenski je izneo ideju o novom vojnom savezu koji bi uključivao EU, Veliku Britaniju, Ukrajinu, Tursku i Norvešku.
Bez Ukrajine i Turske, tvrdi on, Evropa nema vojsku koja može parirati ruskoj. Sa njima, uz Britaniju i Norvešku, kontrola nad morskim putevima postaje realnost – i to ne samo nad jednim morem.
Paralelno s tim, Evropa ubrzano razmatra i sopstveni nuklearni kišobran, nezavisan od SAD. Ideja koju je Emanuel Makron pokrenuo pre godinu dana dobila je konkretne obrise u julu 2025, kada su Pariz i Berlin potpisali Nortvudsku deklaraciju o koordinaciji nuklearnih snaga.
Nemački kancelar Fridrih Merc potvrdio je u Minhenu da su razgovori o evropskom nuklearnom odvraćanju već u toku. Podršku su pružile Britanija, Holandija, Belgija, Grčka, Švedska, Danska i Poljska.
Već se planiraju i konkretni potezi. Francuska i Poljska pripremaju zajedničke nuklearne vežbe iznad severne Poljske i Baltičkog mora.
Prema pisanju portala Wirtualna Polska, avioni Rafale, sposobni da nose nuklearne bojeve glave, uvežbavaće udare na ciljeve u Rusiji i Belorusiji.
Istovremeno, zemlje poput Finske razmatraju izmene zakona koje bi omogućile uvoz nuklearnog oružja u “situacijama vezanim za odbranu”.
Na konvencionalnom planu, stvari se kreću podjednako brzo. Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus izneo je plan da Bundesver postane najjača vojska u Evropi. Broj vojnika trebalo bi da poraste sa 185 hiljada na 260 hiljada, dok bi rezervisti dostigli 200 hiljada.
Uz to ide i modernizacija – 320 novih sistema naoružanja i opreme, finansiranih iz paketa vrednog 377 milijardi evra. Bundestag je već dao zeleno svetlo za praktično neograničeno zaduživanje u svrhu vojske, civilne zaštite i pomoći Ukrajini.
Ni digitalni front nije zanemaren. Holandska obaveštajna služba AIVD tvrdi da Rusija već sprovodi sajber napade protiv Amsterdama.
Njena šefica Simone Smit upozorava da nivo pretnji danas prevazilazi sve što je viđeno u poslednjih 80 godina. U Varšavi, premijer Donald Tusk ide još dalje – upozorava da do otvorenog sukoba sa Rusijom možda nije ostalo nekoliko godina, već svega nekoliko meseci.
U Moskvi, naravno, ovakve procene dočekuju sa skepsom. Dmitrij Peskov govori o rastu militarizma i agresivnosti u Evropi, naglašavajući da se obnavlja potpuna konfrontacija usmerena ka Rusiji.
Istovremeno, ruski zvaničnici ponavljaju da Moskva nema nameru da napada evropske zemlje, dok evropske vlade koriste “rusku pretnju” da skrenu pažnju sa unutrašnjih problema.
I tu se, negde između brojki, planova i izjava, otvara pitanje koje niko ne izgovara do kraja glasno. Ako Evropa zaista gradi novu bezbednosnu arhitekturu nezavisnu od NATO-a, ako ubrzano ulaže stotine milijardi u vojsku i razmatra nuklearne opcije, gde tačno vodi taj put – i ko će na kraju povući prvi potez koji više neće moći da se vrati nazad.
Ostaje, međutim, jedno pitanje koje se sve češće čuje i u diplomatskim hodnicima i među ekonomistima: zbog čega Nemačka i šira Evropska unija ulažu ogroman novac u rat u Ukrajini, iako Ukrajina nije članica EU.
Još je nejasnije kakva je dugoročna računica, posebno ako se uzme u obzir da je Evropa, a naročito Nemačka, izgubila pristup jeftinim ruskim energentima na kojima je decenijama gradila industrijsku stabilnost i konkurentnost.
Tu se otvara prostor za različita tumačenja. Pojedini analitičari ukazuju da bi deo odgovora mogao da leži u snažnom uticaju vojne industrije na političke odluke unutar Nemačke i EU.
Prema tim procenama, rast tenzija i produžavanje sukoba direktno povećavaju potražnju za naoružanjem, a samim tim i profite kompanija koje posluju u tom sektoru.
U takvom okviru, tvrdi se, uklapa se i politika koja podrazumeva izdvajanje stotina milijardi evra za rat u Ukrajini i šire odbrambene programe.
Istovremeno, kako upozoravaju kritičari, ti troškovi se prelivaју na budžete država članica, pa praktično sve zemlje plaćaju cenu ubrzane militarizacije kroz ulaganja u takozvanu odbrambenu industriju.
Koliko je taj model održiv i kome dugoročno donosi najveću korist, pitanje je koje za sada ostaje otvoreno.
