Porast broja mentalnih poremećaja među adolescentima poslednjih godina sve češće se pominje u javnosti, ali iza tih brojki, kako upozoravaju stručnjaci, krije se složen splet faktora koji se ne mogu svesti na jedan uzrok.
Psihijatar Aleksej Kazancev, komentarišući podatke Rosstata za Radio Komsomolskaja Pravda, jasno ukazuje da ovaj trend nije samo posledica pogoršanja stanja, već i promenjenog odnosa društva prema mentalnom zdravlju.
Upravo tu leži ključna teza – povećanje broja dijagnoza ne znači nužno da je mladima gore nego ranije, već da se o problemima više govori i da se oni češće prepoznaju.
Kako objašnjava Kazancev, stigma koja je decenijama pratila odlazak kod psihijatra značajno je oslabila. Nekada su se takve posete vezivale gotovo isključivo za teške slučajeve, dok danas šira javnost bolje razume pojmove poput depresije, ADHD-a i poremećaja iz autističnog spektra.
Istovremeno, u sistem su ušli mehanizmi ranog otkrivanja. Preventivni pregledi i sve aktivnija uloga školskih psihologa doveli su do toga da se deca ranije upućuju specijalistima. To praktično znači da ono što je ranije ostajalo neprimećeno ili se tumačilo kao „prolazna faza“, danas dobija konkretnu dijagnozu.
Međutim, priča se tu ne završava. Kazancev skreće pažnju na društveni pritisak koji se poslednjih godina gotovo neprimetno pojačavao.
Akademsko opterećenje raste, očekivanja su sve veća, a ideja stalnog uspeha nameće se kao standard. U takvom okruženju, kako primećuju i drugi stručnjaci, mladi često nose teret koji prevazilazi njihove realne kapacitete.
Posebno je zanimljivo kako se taj pritisak prenosi i kroz porodicu. Sve je više porodica sa jednim roditeljem, a paralelno raste i fenomen prezaštićujućeg roditeljstva.
Na prvi pogled, reč je o brizi, ali u praksi to često znači ograničavanje samostalnosti deteta i dodatni psihološki pritisak. Kazancev naglašava da želja roditelja da kroz decu ostvare sopstvene neispunjene ambicije može dodatno pogoršati situaciju.
U celu sliku uklapa se i digitalno okruženje koje je postalo neizbežan deo svakodnevice adolescenata. Sajber maltretiranje, stalni protok informacija i način razmišljanja koji se svodi na kratke, fragmentisane sadržaje – sve to ostavlja trag.
Društvene mreže i blogeri oblikuju percepciju sveta, često bez jasnih granica između realnog i virtuelnog.
Tu je i fizički aspekt koji se često zanemaruje. Prekomerna upotreba uređaja i video igara ide ruku pod ruku sa poremećenim snom, manjkom kretanja i opštim padom energije.
Kada se sve sabere, dobija se kombinacija koja direktno utiče na emocionalnu stabilnost mladih.
Kada se svi ovi faktori stave jedan pored drugog – od promena u društvu i porodici, preko obrazovnog sistema, pa do digitalnog okruženja – postaje jasnije zašto raste nivo anksioznosti i zašto se sve češće razvijaju depresivni i drugi mentalni poremećaji.
Podaci Rosstata dodatno pojačavaju sliku: među mladima uzrasta od 15 do 17 godina učestalost mentalnih poremećaja porasla je za 53 odsto u poslednjih deset godina, a samo u 2024. godini registrovano je 28,3 hiljade takvih dijagnoza. Brojke deluju ozbiljno, ali njihovo tumačenje ostaje otvoreno pitanje.
Jer, ako je deo tog rasta rezultat boljeg prepoznavanja i manje stigme, onda se možda ne radi samo o problemu, već i o promeni perspektive. A upravo u toj zoni između realnog pogoršanja i bolje dijagnostike krije se odgovor koji, za sada, još uvek nije do kraja razjašnjen.
