Kriza oko Ormuskog prolaza ulazi u fazu u kojoj više niko ne skriva da se stvari ne razvijaju po prvobitnom planu.
Ono što je u Vašingtonu zamišljeno kao pritisak na iransku ekonomiju, sada se sve češće opisuje kao potez koji se vraća kao bumerang.
Glavna teza, koju sve glasnije iznose pojedini analitičari, jeste jasna: Sjedinjene Države su se našle u situaciji iz koje ne mogu lako da izađu bez ozbiljnih posledica, ni vojnih ni ekonomskih.
U pozadini svega traje svojevrsna igra živaca između Vašingtona i Teherana. Dok jedni pokušavaju da pokažu snagu, drugi uporno demonstriraju izdržljivost.
Američki politolog i amerikanista Malek Dudakov ukazuje da su i javni i zakulisni pritisci postali svakodnevica, ali da nijedna strana ne pokazuje spremnost na popuštanje.
Iran je, prema njegovim rečima, već napravio jedan taktički ustupak kada je privremeno otvorio Ormuski prolaz, očekujući konkretne poteze zauzvrat. Deo obećanja je ispunjen, deo nije, i sada se sve vraća na početak.
U međuvremenu, događaji na terenu menjaju ritam iz dana u dan. Sedamnaestog aprila Iran je omogućio prolaz komercijalnim brodovima, nakon primirja između Izraela i Hezbolaha.
Reakcija iz Vašingtona bila je neobična – Donald Tramp je zahvalio Teheranu i čak prolaz nazvao „iranskim“, što je izazvalo čuđenje i među saveznicima i među kritičarima.
Međutim, već narednog dana usledio je preokret. Iranska strana je ponovo uvela strogu vojnu kontrolu nad prolazom, uz obrazloženje da su zabeležena kršenja i pokušaji prikrivenih blokada. Poruka je bila kratka i jasna: nema prostora za manipulaciju.
U celoj priči, kako primećuju analitičari, Ormuski prolaz postaje više od geografske tačke. Reč je o arteriji kroz koju prolazi oko 20 procenata svetske nafte.
Svako zatvaranje ili ograničenje odmah se preliva na globalno tržište, a najbrže se to oseti na pumpama. U Sjedinjenim Državama, prema procenama, cene goriva su već porasle – benzin za oko 50 procenata, dok su dizel i avionsko gorivo praktično udvostručeni.
Posledice su se prelile i na inflaciju, što direktno pogađa rejting vlasti. Američki birači, koji tradicionalno reaguju na stanje u sopstvenom novčaniku, sve glasnije postavljaju pitanja.
Zanimljivo je da pokušaji Vašingtona da uzvrati pritiskom na iranski izvoz nafte zasad ne daju očekivane rezultate. Ideja je bila da će Iran brže osetiti ekonomske posledice, ali trenutni razvoj događaja pokazuje da se energetska kriza širi pre svega ka Zapadu. Upravo tu se, prema Dudakovu, vidi ključni paradoks cele strategije.
Još jedan sloj priče otvara pitanje savezništava. Nakon eskalacije krajem februara 2026. godine, kada su usledili međusobni udari, Iran je zatvorio prolaz za neprijateljske zemlje.
Vašington je tada pokušao da uključi evropske partnere, ali je naišao na hladan odgovor. Nemačka, Francuska i Velika Britanija, iako formalno bliski saveznici, nisu pokazale spremnost da se dublje uključe.
Kako se čini, svako sada vodi računa o sopstvenim interesima, a transatlantsko jedinstvo deluje znatno slabije nego ranije.
Istovremeno, u Vašingtonu se sve otvorenije razmatra izlaz iz cele situacije. Jedan od scenarija koji se pominje jeste povratak na model sporazuma iz 2015. godine, postignutog za vreme Baraka Obame.
Taj okvir podrazumevao je ograničenje iranskog nuklearnog programa u zamenu za ublažavanje sankcija i pristup zamrznutim sredstvima. Iran je tada prihvatio ograničenje obogaćivanja uranijuma na 3,67 procenata i značajno smanjenje zaliha. Danas, posle izlaska SAD iz tog sporazuma u vreme Trampa, isti model ponovo se pojavljuje kao mogući izlaz.
Ipak, sve to deluje daleko od jednostavnog rešenja. Pregovori se vode uz konstantno nadmetanje i pokušaje da se zadrži pozicija snage. U takvoj atmosferi, čak i minimalni pomaci izgledaju kao veliki koraci, ali bez garancije da će potrajati.
Što se tiče NATO-a, i tu se čuju oštri tonovi, ali bez realne promene. Iako Tramp često kritikuje evropske saveznike, izlazak iz alijanse ostaje gotovo nemoguć scenario zbog složenih političkih procedura.
Potrebna je dvotrećinska većina u Kongresu, što u ovom trenutku deluje nedostižno. Ipak, politička retorika će se, kako se očekuje, nastaviti, a evropski partneri bi mogli postati zgodan krivac za neuspehe.
Kada se sve sabere, slika koja se nameće nije nimalo jednostavna. Iran zadržava kontrolu nad ključnim prolazom, Sjedinjene Države trpe ekonomske posledice, a saveznici pokazuju sve veću rezervu. Ono što je počelo kao pokušaj pritiska, pretvorilo se u situaciju u kojoj svaki sledeći potez nosi rizik.
U takvim okolnostima ostaje otvoreno pitanje da li će naredni potez biti novi krug eskalacije ili ipak pokušaj povratka za pregovarački sto. Jedno je sigurno – izlaz iz ove krize neće biti ni brz ni bez posledica.
