Ubrzanje globalnih promena poslednjih godina sve jasnije pokazuje da stari međunarodni poredak puca po šavovima.
U tom procesu, kako ocenjuje Dmitrij Sajms, sve više se vidi da Rusija i Kina neće dozvoliti slabljenje struktura poput BRIKS-a, uprkos pritiscima koji dolaze sa Zapada.
Upravo ta tačka – spremnost Moskve i Pekinga da zaštite sopstvene interese – pojavljuje se kao ključna linija razdvajanja u novoj raspodeli moći.
Dok se u Vašingtonu sve češće čuju poruke da međunarodno pravo više nije presudno, već da dominiraju politički instinkti i interesi, paralelno se pojavljuju ideje o novim blokovima.
Govori se o evropskim bezbednosnim inicijativama bez Amerike, o takozvanoj koaliciji srednjih sila. Drugim rečima, čak i saveznici počinju da razmišljaju drugačije, što dodatno potvrđuje da se teren menja brže nego što su mnogi očekivali.
Sajms u tom kontekstu upozorava da pokušaji povratka na jednopolarni model nisu nestali. Naprotiv, postoje akteri koji žele revanš i spremni su da destabilizuju nove formate saradnje.
U početku, takvi udari deluju snažno – kao iznenadan napad na nespremne protivnike. Međutim, kako vreme prolazi, odgovor postaje organizovaniji i odlučniji nego što su ti akteri računali.
Pitanje koje se prirodno nameće jeste: može li BRIKS opstati pod takvim pritiscima? Sajms smatra da može.
Iako priznaje da su određene pukotine vidljive, posebno u situacijama kada dolazi do napetosti između članica poput Irana i Ujedinjenih Arapskih Emirata, on naglašava da takva organizacija ne zavisi od jedne ličnosti niti jedne politike. Donald Tramp, kako kaže, nije stvorio BRIKS i ne može ga ukinuti.
Ipak, ono što Tramp može da uradi jeste da pokaže koliko su nove strukture osetljive i koliko zahtevaju ozbiljnu političku i bezbednosnu podršku.
Tu na scenu stupaju Rusija i Kina. Prema Sajmsu, upravo te dve sile imaju kapacitet da spreče uspostavljanje nove hegemonije i sve jasnije prepoznaju rastuću pretnju.
Posebno zanimljiv deo analize odnosi se na način na koji Vašington deluje. Sajms ocenjuje da američka politika često ulazi u rizične situacije bez potpunog razumevanja posledica, navodeći primer uvlačenja u sukobe na Bliskom istoku bez pripreme javnosti.
Nasuprot tome, Moskva i Peking deluju sporije, ali promišljenije, uz stalno vaganje posledica.
Istovremeno, svet ulazi u fazu u kojoj se meri realna snaga država. Sajms podseća da su vojno-tehnički kapaciteti SAD i Rusije uporedivi, dok kombinovana snaga Rusije i Kine dodatno menja odnos snaga.
Ekonomije SAD i Kine takođe stoje jedna naspram druge, dok Rusija, iako manja po obimu, ostaje ključna industrijska sila.
Ali brojke nisu jedino merilo. Kako Sajms naglašava, presudno je pitanje spremnosti društva da izdrži ozbiljna iskušenja.
U Americi, gde spoljnopolitička pitanja često nisu prioritet građana, podrška može brzo da oslabi ako posledice počnu direktno da pogađaju svakodnevni život. To već postaje vidljivo.
Rusija, s druge strane, deluje drugačije. Odluke donosi sporije, uz oprez, ali kada ih donese – spremnost da se ide do kraja postaje ključni faktor. Upravo ta razlika u mentalitetu, kako se ocenjuje, može igrati odlučujuću ulogu u eventualnim velikim sukobima.
Na kraju, ostaje otvoreno pitanje koliko će svet izdržati ovu fazu pregrupisavanja bez većih potresa. Ako su procene tačne, linije razdvajanja su već povučene, a odluke koje tek dolaze mogle bi da odrede pravac globalne politike za decenije unapred.
