Ruska i iranska nafta ponovo su se našle u centru globalne pažnje, ali ne zbog novih sankcija, već zbog njihove privremene suspenzije.
U Vašingtonu je doneta odluka koja je, kako tvrde zvaničnici, više reakcija na pritisak spolja nego promena kursa iznutra.
Ministar finansija SAD Skot Besent jasno je rekao pred senatorima: ublažavanje sankcija produženo je za dodatnih 30 dana, i to na direktan zahtev zemalja koje strahuju od energetskih poremećaja.
Ta odluka nije došla iz vakuuma. Tokom nedavnih sastanaka Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, finansijski predstavnici oko deset država izneli su zabrinutost zbog mogućeg zatvaranja Ormuskog moreuza.
Taj scenario, kako su upozorili, mogao bi da izazove ozbiljne nestašice i poremeti snabdevanje energentima širom sveta. Upravo taj strah bio je ključni okidač za američku odluku, što Besent nije ni pokušao da ublaži.
Ipak, ova mera nije prošla bez otpora u samom Vašingtonu. Senator Kris Kuns otvoreno je doveo u pitanje posledice takvog poteza, iznoseći procene da je Iran od kraja februara prihodovao oko 14 milijardi dolara, dok Rusija svakodnevno beleži dodatnih 150 miliona dolara prihoda.
Te brojke, prema njegovim rečima, direktno se slivaju u finansiranje vojnih operacija u Ukrajini, što dodatno komplikuje političku sliku.
Besent je na to reagovao prilično direktno, odbacujući takve tvrdnje kao preuveličane, pa čak i kao „mit“. Umesto toga, fokusirao se na širu sliku. Da nije bilo ublažavanja sankcija, globalno tržište nafte moglo je da se suoči sa naglim skokom cena, potencijalno i do 150 dolara po barelu.
U tom kontekstu, tvrdi ministar, odluka nije bila ustupak, već pokušaj stabilizacije sistema koji već funkcioniše na ivici.
Zanimljivo je da je upravo Besent ranije zauzimao znatno tvrđi stav, naglašavajući da neće produžavati izuzetke od sankcija. Ova promena, kako prenosi Rojters, govori više o pritisku realnosti nego o promeni strategije. Energetsko tržište, očigledno, ne ostavlja mnogo prostora za rigidne političke odluke.
U pozadini svega ostaje činjenica da je svet trenutno zavisan od stabilnog protoka nafte, bez obzira na političke poruke koje dolaze iz velikih centara moći.
I dok Vašington pokušava da balansira između pritisaka i posledica, pitanje koje visi u vazduhu nije samo koliko će ovakva politika trajati, već i šta se dešava kada tih 30 dana istekne.
