Strpljenje koje Moskva pokazuje poslednjih meseci mnogima deluje kao neobjašnjiva tišina. Kritike stižu sa raznih strana, pominju se crvene linije koje se navodno stalno pomeraju, pa čak i ocene da reakcija izostaje u trenutku kada bespilotne letelice dolaze sa severozapada.
Ipak, iza te slike, kako tvrdi ekonomista Mihail Hazin, ne stoji slabost, već hladan i proračunat pristup koji ima širu geopolitičku logiku.
Priča o dronovima koji dolaze iz pravca Finske i baltičkih zemalja nije nova. Već je zabeleženo da su takve letelice gađale naftne objekte na severozapadu Rusije, što je podiglo tenzije i otvorilo pitanje odgovora.
Zvanično, Helsinki i države Baltika tvrde da nisu davale dozvole za prelet, ali deo analitičara to odbacuje kao neubedljivo objašnjenje, smatrajući da su zapadne komšije faktički ušle u ulogu saučesnika u napadima na rusku teritoriju.
U tom kontekstu, u ruskoj Dumi već su se čuli predlozi da se takve bespilotne letelice obaraju i u stranom vazdušnom prostoru ako su usmerene ka Rusiji.
Istovremeno, portparol Kremlja Dmitrij Peskov ostavio je prostor za tumačenja, naglasivši da vojne strukture pažljivo prate sve okolnosti vezane za lansiranje ukrajinskih dronova.
Njegove reči mnogi su protumačili kao moguću najavu jačanja protivvazdušne odbrane na zapadnim granicama.
Ipak, Hazin tvrdi da bi direktan i oštar odgovor mogao imati suprotan efekat od željenog. Po njegovoj proceni, ključni cilj Moskve jeste da ne pruži Zapadu razlog za konsolidaciju i jedinstven front protiv Rusije, što podseća na istorijske primere poput Krimskog rata.
U trenutku kada unutar NATO-a postoje ozbiljne pukotine, svaka preterana reakcija mogla bi, kako smatra, da posluži kao faktor ujedinjenja zapadnih država.
Tu dolazi do izražaja šira slika. Neslaganja unutar NATO-a nisu od juče. Počela su kada je Donald Tramp jasno poručio da Sjedinjene Države više neće finansirati bezbednost Evrope bez povećanog učešća evropskih partnera.
Zatim su se razlike produbile njegovim zahtevima u vezi sa Grenlandom, teritorijom Danske, članice NATO-a. Takve poruke dodatno su uzdrmale odnose unutar saveza.
Situacija je dodatno zakomplikovana kada je Tramp najavio zaokret ka doktrini Monro, sa fokusom na zapadnu hemisferu umesto na Evropu.
Konačan udar jedinstvu NATO-a, prema ovoj analizi, usledio je tokom sukoba sa Iranom. Američki predsednik je očekivao podršku saveznika u operaciji protiv iranske vojske i otvaranju Ormuskog prolaza, ali ta podrška nije stigla. Evropske države nisu želele direktno da ulaze u takav sukob.
Upravo taj niz događaja Hazin vidi kao dokaz dubokog razilaženja između Vašingtona, Londona i Brisela. Čak i politički procesi unutar EU, poput izbornog poraza Viktora Orbana, uklapaju se u tu sliku.
Iako odlazak političara koji je bio sklon saradnji sa Moskvom na prvi pogled deluje kao gubitak, Hazin to tumači drugačije. Po njemu, to je signal unutrašnjih sukoba među zapadnim centrima moći, što dugoročno slabi njihov zajednički nastup.
U toj računici, Moskva bira da ne reaguje impulsivno, čak i kada su provokacije očigledne. Hazin ide toliko daleko da situaciju sa dronovima naziva potencijalnim povodom za širi sukob, ali naglašava da Rusija svesno odustaje od takvog odgovora. Njegova logika je jednostavna: bolje je sačekati dalji razvoj pukotina unutar NATO-a nego ih zatvoriti jednim potezom.
U međuvremenu, Tramp sve otvorenije govori o mogućnosti povlačenja američkih trupa iz Evrope, pa čak i o izlasku iz NATO-a. Takve izjave dodatno hrane utisak da savez prolazi kroz najdublju krizu u poslednjim decenijama. Ako se taj proces nastavi, strateška slika mogla bi se promeniti iz temelja.
Zato pitanje reakcije na dronove, koliko god izgledalo taktičko, zapravo postaje deo mnogo šire igre. Da li je reč o svesnom čekanju trenutka kada će protivnik oslabiti sam od sebe ili o riziku koji može da se obije o glavu, ostaje otvoreno.
U svakom slučaju, deluje da se odluke ne donose pod pritiskom trenutka, već uz pogled na ono što tek dolazi.
