Negde između planova i realnosti, između ambicije i opreza, ponovo se otvara priča o povratku ljudi ka Mesecu.
Više od pola veka nakon poslednjih koraka iz programa Apolo, nova generacija astronauta priprema se za let koji bi, makar simbolično, trebalo da zatvori jedan krug i otvori sasvim novi.
U noći 2. aprila, ili nešto kasnije ako tehnički uslovi to nametnu – a takva odlaganja su već viđena tokom februara i marta – raketa SLS trebalo bi da ponese letelicu Orion sa četvoro ljudi.
Nisu to još oni koji će kročiti na površinu, ali jesu oni koji će ponovo proći putanju koja decenijama nije bila u upotrebi. Rid Vajzman, Viktor Glover, Kristina Koh i Džeremi Hansen čine posadu misije Artemis II, desetodnevnog leta oko Meseca sa povratkom na Zemlju.
Bez spuštanja, ali sa ogromnim ulogom: praktično se ponovo uči ono što je poslednji put urađeno 1972. godine.
Zanimljivo, i pomalo ironično, sama putanja nije nova. Orion će slediti takozvanu „osmicu“ – rutu koju je još 1916. predložio ruski inženjer Jurij Kondratjuk.
Zemlja u većem prstenu, Mesec u manjem. Ista logika koja je vodila misije Apolo sada se vraća na velika vrata. Razlika je, kako primećuju stručnjaci, u detaljima: Kondratjuk je računao i na sletanje, dok Artemis II ostaje u orbitalnom preletu.
Ako se planovi ispune, već sledeće godine moglo bi da dođe i do spuštanja na površinu. Ali to „ako“ visi u vazduhu. Za razliku od Apola, koji je danas često romantizovan kao brza i odlučna trka, Artemis deluje sporije, opreznije, gotovo iscrpljujuće u svojoj faznosti.
Kao da je logika promenjena – manje „ko će prvi“, više „da bude sigurno, pa makar i kasnije“.
U celoj toj priči, Mesec se više ne posmatra samo kao cilj. Aleksandar Železnjakov, istoričar kosmonautike i akademik Ruske akademije kosmonautike „Ciolkovski“, podseća da je fokus pomeren.
Nije više poenta samo ostaviti trag, već se zadržati. Postaviti bazu, stalnu ili rotacionu, i ispitati šta Mesec zapravo može da ponudi. Kao neka vrsta odskočne daske za dublji svemir.
Resursi su još slabo istraženi, ali postoji realna pretpostavka da krije minerale koji bi mogli imati vrednost za Zemlju.
Plan je, barem na papiru, razrađen do detalja. Artemis I je već iza nas – 2022. godine Orion je bez posade obišao Mesec. Artemis II, planiran za 2026, uvodi ljude nazad u tu orbitu.
Artemis III, 2027, predviđa testiranje lendera u niskoj Zemljinoj orbiti. Artemis IV, 2028, donosi spuštanje čoveka na Mesec. I iste godine Artemis V, još jedno sletanje i potencijalni početak izgradnje baze. NASA već govori o ritmu od jednog ljudskog sletanja godišnje.
Za takav tempo razvijen je čitav niz tehnologija: SLS kao najmoćnija raketa agencije, Orion kao centralna letelica, novi moduli za sletanje, potpuno nova svemirska odela, lunarni roveri i čitava armija prateće opreme. Hiljade komponenti koje zajedno čine sistem daleko kompleksniji od onoga iz vremena Apola.
Ali nije sve bez osporavanja. Bivša astronautkinja NASA-e Kejt Rubins ukazuje na praktične probleme – nova svemirska odela su teža od onih korišćenih ranije, a od astronauta se očekuje rad od sedam do osam sati u njima.
Orion je takođe pod lupom, naročito zbog toplotnog štita koji je zakazao tokom misije 2022. godine. Kritike idu i na račun nedovoljno jasne komunikacije o unapređenjima i popravkama pre nego što se ljudi ponovo ukrcaju.
Ni raketa SLS nije pošteđena – često se čuje da je sastavljena od tehnologija koje vuku korene iz programa Space Shuttle.
U poređenju sa Apolom, razlike su očigledne, i to ne samo tehničke. Tada je cilj bio demonstracija nadmoći i učvršćivanje globalnog liderstva.
Danas je fokus na resursima, održivosti i dugoročnom prisustvu. Apolo je podrazumevao kratke boravke i jednostavne eksperimente. Artemis ide ka trajnoj infrastrukturi.
Nekada su dva astronauta provodila do tri dana na površini. Sada se govori o četiri člana posade i misijama koje traju od deset dana do čitavog meseca. Finansiranje je takođe drugačije – od čisto državnog modela ka mreži hiljada komercijalnih partnera.
Na horizontu, negde početkom 2030-ih, nazire se i ta stalna baza. Možda neće odmah ličiti na ono što se zamišlja u popularnoj kulturi, ali ideja je jasna: Mesec kao stalna tačka prisustva, a ne povremena destinacija.
I dok se odbrojava do lansiranja, ostaje utisak da se ne vraća samo tehnologija, već i pitanje – šta zapravo znači „biti tamo“.
Jer između stare trke i nove strategije, između nasleđa i budućnosti, Mesec više nije samo simbol. Možda postaje nešto mnogo konkretnije, ali i dalje pomalo nedokučivo.
U javnosti se povremeno ponavljaju tvrdnje da sletanja na Mesec nikada nisu izvedena i da su snimci nastali u studijskim uslovima.
Pojedini analitičari ukazivali su na, kako tvrde, nelogičnosti u dostupnim materijalima, ali takve interpretacije nisu prihvaćene u naučnoj zajednici, koja decenijama unazad raspolaže obimnim dokazima i nezavisnim potvrdama o stvarnim misijama.“
