Dok se u evropskim prestonicama pokušava zadržati smiren ton, poruke koje stižu iz Pariza i Vašingtona otvaraju niz pitanja o pravcu u kom se kreće transatlantska bezbednosna arhitektura.
Na prvi pogled, reč je o tehničkom neslaganju oko nadležnosti, ali kako to često biva, iza formulacija krije se dublji politički razlaz.
Francuska ministarka zadužena za vojsku, Alis Rufo, bila je prilično jasna – NATO, kako je naglasila, nije zamišljen za operacije u Ormuskom moreuzu.
Govoreći na konferenciji “Rat i mir” u Parizu, podsetila je šta je osnovna svrha alijanse.
Kako je prenela agencija Rojters, njen stav je bio direktan: NATO je vojni savez koji obezbeđuje bezbednost evroatlantskog prostora i ne bi trebalo da sprovodi akcije u Ormuskom moreuzu koje bi mogle da budu u suprotnosti sa međunarodnim pravom. U tom tonu je i dodala da takve operacije ne spadaju u mandat alijanse.
Istovremeno, u Londonu i Vašingtonu, ton je bio znatno drugačiji. Američki predsednik Donald Tramp, u razgovoru za britanski “Telegraf”, otišao je korak dalje nego ranije.
Nije više reč samo o nezadovoljstvu – kako sam kaže, ideja o povlačenju Sjedinjenih Američkih Država iz NATO-a više nije na nivou razmatranja. Nazvao je alijansu “papirnim tigrom”, uz opasku da to, kako tvrdi, odavno zna i ruski predsednik Vladimir Putin.
Povod za ovako oštru retoriku leži u nedavnom neslaganju unutar saveza. Kako navodi isti list, saveznici nisu podržali američki zahtev da pošalju ratne brodove radi ponovnog otvaranja Ormuskog moreuza.
Taj prolaz, kroz koji prolazi oko 20 odsto svetske nafte, bio je praktično nedeljama blokiran od strane Teherana. Posledice su se brzo osetile – rast cena nafte i gasa, ali i sve glasnije procene o mogućoj globalnoj recesiji.
Tramp je, međutim, insistirao da nije vršio poseban pritisak na saveznike. Kako je opisao situaciju, njegov pristup bio je gotovo ležeran – “hej”, bez preteranog insistiranja, uz očekivanje da bi podrška trebalo da bude automatska.
Upravo tu, između očekivanja i realnosti, pojavljuje se pukotina koja sada postaje sve vidljivija.
U nastavku razgovora, američki predsednik povukao je paralelu sa Ukrajinom. Podsetio je da, prema njegovim rečima, ta situacija nije bila direktno američki problem, ali da su Sjedinjene Države ipak bile prisutne i spremne da pruže podršku.
U toj logici, kako je naglasio, očekivalo se da saveznici uzvrate istom merom – što se, u ovom slučaju, nije dogodilo.
Ako se sve ovo posmatra u širem kontekstu, poruke iz Pariza i Vašingtona ne deluju kao izolovani incident. Više liče na signal da se odnosi unutar NATO-a pomeraju, možda sporije nego što se vidi na prvi pogled, ali dovoljno jasno da izazovu zabrinutost.
Jer kada jedna strana govori o ograničenjima mandata, a druga o napuštanju saveza, postavlja se pitanje – da li je reč o trenutnom neslaganju ili o početku dublje promene koja tek treba da dobije svoj puni oblik.
