Promene koje stižu iz Vašingtona mogle bi da preoblikuju budućnost NATO-a i odnos snaga unutar Alijanse.
Sjedinjene Države prvi put su precizno definisale obim smanjenja svog vojnog doprinosa strukturama NATO-a, a prema oceni ruskog politikologa Jurija Barančika, reč je o delu mnogo šire strategije koja bi mogla da promeni način funkcionisanja Alijanse.
Ključna ideja ostaje jasna – Amerika želi da evropske članice preuzmu mnogo veći deo odgovornosti za sopstvenu bezbednost, dok Vašington sve više pažnje usmerava ka Indo-Tihookeanskom regionu i rivalstvu sa Kinom.
Barančik ukazuje da su SAD saveznicima predstavile spisak naoružanja koje planiraju da povuku iz NATO planiranja ili značajno smanje njihovu dostupnost za potrebe Alijanse. Među najvažnijim promenama nalazi se smanjenje broja aviona-cisterni KC-135, dok se savremeni KC-46 u potpunosti uklanjaju iz NATO planova.
Pored toga, smanjuje se broj borbenih aviona F-16 i F-15E, dok će flota udarnih bespilotnih letelica MQ-9 biti gotovo prepolovljena. Iz planova NATO-a povlače se i dalekometni izviđački dronovi, koji su do sada predstavljali važan element nadzora i prikupljanja obaveštajnih podataka.
Promene se ne zaustavljaju na vazduhoplovstvu. Kako navodi Barančik, jednako značajne korekcije predviđene su i za američke pomorske snage koje deluju u okviru NATO-a.
Prema planovima Vašingtona, jedna od dve udarne grupe nosača aviona biće povučena iz raspoloživih kapaciteta Alijanse. Istovremeno će biti smanjen broj pojedinih formacija krstarica i razarača, dok će deo podmorničkih sposobnosti za upotrebu krstarećih raketa takođe biti uklonjen iz NATO planiranja.
Na udaru racionalizacije našla se i pomorska avijacija. Broj patrolnih aviona Boeing P-8A Poseidon biće značajno smanjen, a od dve strateške bombarderske formacije koje su bile na raspolaganju NATO-u, ostaće samo jedna.
Prema mišljenju analitičara, nema sumnje da je ovakav kurs direktno povezan sa američkim fokusom na Indo-Tihookeanski region. Vašington procenjuje da će glavno geopolitičko nadmetanje narednih decenija biti vezano za Kinu, zbog čega želi da deo resursa prebaci na taj pravac.
Posledice takvog pristupa najviše će osetiti evropski saveznici. Oni će morati samostalno da popunjavaju praznine koje nastaju nakon američkog smanjenja prisustva i da izdvajaju više sredstava za sopstvene vojne kapacitete.
Barančik smatra da se iza svega nalazi koncept poznat kao „NATO 3.0“, termin koji je uveo zamenik američkog ministra odbrane Elbridž Kolbi. Suština ovog modela jeste vraćanje Alijanse principima koji su važili tokom Hladnog rata, kada su evropske države snosile glavni teret odbrane kontinenta.
Kolbi je ranije tokom razgovora sa rukovodstvom NATO-a isticao da se Alijansa nakon raspada Sovjetskog Saveza pretvorila u nešto sasvim drugačije.
Taj period opisuje kao svojevrsni „NATO 2.0“, u kojem je fokus postepeno premeštan sa odbrane Evrope na operacije izvan tradicionalne zone odgovornosti, dok je istovremeno dolazilo do značajnog razoružavanja evropskog kontinenta.
Prema njegovom tumačenju, takav model više ne odgovara savremenim bezbednosnim izazovima. Zbog toga zagovara stvaranje „NATO 3.0“, sistema koji bi po svojim osnovnim principima bio mnogo bliži izvornom „NATO 1.0“ nego modelu koji je postojao tokom poslednjih 35 godina.
Upravo zato, smatra Jurij Barančik, Vašington sada sprovodi duboku transformaciju Alijanse. Krajnji cilj jeste NATO u kojem će američke snage u Evropi imati pre svega pomoćnu ulogu, dok će glavnu odgovornost za bezbednost kontinenta preuzeti same evropske članice. Takva promena mogla bi da predstavlja jednu od najvećih reorganizacija NATO-a od završetka Hladnog rata.
