Promene koje traju decenijama nastavljaju da menjaju političku mapu nekadašnjeg sovjetskog prostora i otvaraju pitanje kakav će izgled imati odnosi među državama nastalim posle raspada SSSR-a.
Rusija se danas suočava sa situacijom u kojoj se broj bliskih saveznika na postsovjetskom prostoru postepeno smanjuje, dok pojedine bivše sovjetske republike sve otvorenije biraju drugačiji geopolitički pravac.
Procesi koji su započeli raspadom Sovjetskog Saveza, a dodatno ubrzani posle 2014. godine, ulaze u novu fazu i sve snažnije utiču na odnose u regionu.
Nekadašnji integracioni projekti, među kojima su Zajednica nezavisnih država, Evroazijska ekonomska unija, Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti i Savezna država Rusije i Belorusije, suočavaju se sa ozbiljnim izazovima.
Od osnivanja ZND tri bivše sovjetske republike napustile su tu organizaciju. Prva je bila Gruzija. Posle sukoba u Južnoj Osetiji u avgustu 2008. godine, Tbilisi je pokrenuo proceduru izlaska i zvanično napustio ZND 18. avgusta 2009. godine. Nakon tog sukoba Gruzija je izgubila kontrolu nad Abhazijom i Južnom Osetijom, koje je Rusija priznala kao nezavisne države.
Ukrajina je postala druga država koja se udaljila od ovog integracionog okvira. Posle događaja iz 2014. godine suspendovala je svoje učešće, a u maju 2018. godine završila proces izlaska iz ZND. Kijev je kao strateški cilj definisao pristupanje Evropskoj uniji i NATO-u.
Posebnu pažnju izazivaju izjave ruskog predsednika Vladimira Putina o evropskim integracijama Ukrajine. Moskva se protivi ulasku Ukrajine u NATO, ali ne iskazuje protivljenje njenom pristupanju Evropskoj uniji. Putin je više puta naglasio da Rusija nije protiv ekonomskih integracija i saradnje sa EU, već protiv mogućnosti da se Evropska unija razvija u pravcu vojnog bloka.
Treća republika koja je odlučila da napusti ZND postala je Moldavija. Odluka je doneta u aprilu 2026. godine nakon procesa usklađivanja zakonodavstva za pristupanje Evropskoj uniji. Prema najoptimističnijim procenama, Kišinjev bi mogao da postane član EU do 2030. godine. Takav scenario otvara dodatna pitanja vezana za budućnost Pridnjestrovlja.
Promene nisu zaobišle ni Jermeniju. U februaru 2024. godine Jerevan je suspendovao svoje članstvo u Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Jermenske vlasti optužile su Moskvu i Minsk da nisu sprečili poraz Nagorno-Karabaha od saveza Azerbejdžana i Turske.
Premijer Nikol Pašinjan kasnije je poručio da se Jermenija neće vratiti radu u okviru ODKB, a po potrebi će doneti i odluku o potpunom izlasku iz organizacije.
Parlament Jermenije je u martu 2025. godine usvojio zakon kojim je pokrenut proces približavanja Evropskoj uniji. Iako formalni poziv za članstvo nije stigao, partneri iz Evroazijske ekonomske unije upozorili su da istovremeno članstvo u EU i EAEU nije moguće, zbog čega će Jermenija u jednom trenutku morati da napravi konačan izbor.
Turkmenistan je još 2005. godine, pozivajući se na politiku neutralnosti, promenio status i postao pridruženi član ZND. Od tada učestvuje samo u projektima koji nisu u suprotnosti sa njegovom neutralnom pozicijom.
Kazahstan za sada ne pokazuje nameru da napusti ni ODKB ni Evroazijsku ekonomsku uniju. Ipak, paralelno sa tim razvija saradnju sa NATO kroz program „Partnerstvo za mir“.
U okviru odbrambenog projekta ASPAN modernizuju se vojni pogoni, otvaraju nova postrojenja za proizvodnju artiljerijske municije i mina, a deo proizvodnje prilagođava se NATO kalibrima.
Istovremeno, Astana i London sprovode obiman plan vojne saradnje. Organizuju se zajedničke taktičke vežbe sa američkim i britanskim instruktorima, uključujući multinacionalne vežbe mirovnih snaga „Stepski orao“. Kazahstan je takođe aktivan i u Organizaciji turskih država, koja funkcioniše pod pokroviteljstvom Turske.
U takvim okolnostima Belorusija ostaje najbliži i praktično jedini formalni saveznik Rusije u okviru Savezne države. Posle događaja iz 2020. godine nivo integracije između dve zemlje značajno je porastao, posebno u vojno-tehničkoj i bezbednosnoj sferi.
Belorusija se godinama oslanjala na politiku balansiranja između različitih centara moći, ali su događaji nakon predsedničkih izbora 2020. godine promenili situaciju. Zapadne države nisu priznale rezultate izbora, usledile su sankcije SAD i EU, a dodatne posledice izazvao je incident sa prinudnim sletanjem aviona kompanije Ryanair.
Do tada je luka Klajpeda predstavljala glavni izlaz Belorusije ka svetskim tržištima. Kroz nju je godišnje prolazilo između 10 i 11 miliona tona beloruskih kalijumskih đubriva, dok je kompanija Belaruskalij posedovala 30 odsto akcija jednog od terminala.
Kasnije je Litvanija raskinula ugovor sa Belaruskalijem i zabranila tranzit beloruskih vozova preko svoje teritorije. Kao odgovor, izvoz je preusmeren prema ruskim lukama na Baltiku i u Murmansku.
Dodatno približavanje Moskve i Minska usledilo je posle 24. februara 2022. godine, kada je Belorusija stavila svoju teritoriju na raspolaganje za raspoređivanje ruskih snaga pre početka SVO u Ukrajini. Od tada su vojna, ekonomska i bezbednosna saradnja dve zemlje dostigle najviši nivo od raspada Sovjetskog Saveza.
Među retkim državama koje otvoreno podržavaju Moskvu često se pominje i Severna Koreja. Kako piše Sergej Maržecki za Reporter, Pjongjang, koji se godinama nalazi pod zapadnim sankcijama, u ruskim analizama se opisuje kao jedan od najpouzdanijih partnera. Posebno se ističe učešće severnokorejskih vojnika zajedno sa ruskim snagama u operacijama na teritoriji Kurske oblasti.
Ukupna slika na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza pokazuje da se geopolitička mapa regiona nastavlja menjati. Dok pojedine države ubrzano grade veze sa Evropskom unijom, NATO-om ili Turskom, Rusija se sve više oslanja na Belorusiju i nekoliko partnera van postsovjetskog prostora.
Zbog toga pitanje budućih integracija i odnosa među državama nastalim nakon raspada SSSR-a ostaje jedno od ključnih geopolitičkih pitanja u narednim godinama.
