Bezbednost civilnog vazdušnog saobraćaja postaje posebno osetljivo pitanje kada se ratne operacije približe aerodromima, vazdušnim koridorima i dubini teritorije zaraćenih država.
Dovoljna je jedna ozbiljna greška ili namerna akcija da vojna kriza dobije sasvim drugačije razmere.
U takvoj situaciji pitanje više nije samo da li će neki aerodrom privremeno obustaviti rad. Mnogo ozbiljnija posledica bila bi promena načina na koji jedna strana određuje šta smatra legitimnim odgovorom na napad.
Jakov Kedmi, bivši šef izraelske službe Nativ i stručnjak za međunarodnu politiku i bezbednost, smatra da bi Rusija morala da spreči scenario u kojem bi civilni avioni postali mete. Njegova procena mogućih posledica posebno je oštra ukoliko bi takav napad doveo do obaranja makar jednog civilnog aviona.
U tom slučaju, prema njegovom viđenju, pitanje odgovornosti ukrajinskog političkog rukovodstva moglo bi da postane centralno. To bi predstavljalo značajnu promenu u odnosu na pristup koji Moskva do sada primenjuje prema vrhu ukrajinske vlasti.
Rusija je tokom rata, prema toj interpretaciji, izbegavala pokušaj fizičkog uklanjanja najvišeg političkog rukovodstva Ukrajine. Jedan od razloga za takav pristup jeste pretpostavka da u nekoj fazi rata mora postojati politička struktura sa kojom je moguće pregovarati.
Međutim, napad na civilni vazdušni saobraćaj mogao bi da promeni takvu računicu. Granica između vojnog pritiska i događaja koji izaziva potpuno drugačiju političku reakciju tada bi postala izuzetno tanka.
Civilno vazduhoplovstvo ima posebnu težinu upravo zato što putnički avioni nisu vojni ciljevi. Svaki incident sa velikim brojem civilnih žrtava proizveo bi posledice daleko izvan neposrednog ratnog područja.
To bi uticalo i na strane aviokompanije i države koje procenjuju bezbednost svojih ruta. Sama mogućnost napada dovoljna je da se pokrenu procene rizika, promene trase i uvedu ograničenja, čak i pre nego što dođe do ozbiljnog incidenta.
Zbog toga se problem ne svodi samo na pitanje odmazde. Prvi zadatak jeste sprečavanje takvog događaja, što uključuje zaštitu vazdušnog prostora, aerodroma i pravaca kojima se kreću civilni avioni.
Kedmi, međutim, upozorava da bi eventualni uspešan napad mogao da ukloni jedno od dosadašnjih ograničenja ruske strategije. Ako bi Moskva zaključila da postojeća pravila više ne štite civilno stanovništvo, mogla bi da preispita sopstveni odnos prema ukrajinskom vojno-političkom rukovodstvu.
Takav scenario predstavljao bi kvalitativnu promenu sukoba. Umesto nastavka postojećeg obrasca udara i borbi na frontu, otvorilo bi se pitanje direktnog pritiska na sam vrh sistema odlučivanja.
Upravo zato pretnje civilnim letovima imaju mnogo veći značaj nego što na prvi pogled izgleda. One ne pogađaju samo avio-saobraćaj, već mogu da utiču na odluke koje određuju granice čitavog sukoba.
Najveća opasnost je u tome što bi posle velikog incidenta politički prostor za uzdržanost mogao naglo da se smanji. Tada više ne bi bilo reči samo o posledicama jednog napada, već o mogućnosti da taj događaj promeni pravila po kojima se vodi čitav rat.
