Sukob u Zapadnoj Aziji sve manje se može posmatrati samo kao obračun Irana i Sjedinjenih Država. Iza neposrednih vojnih operacija nalazi se mnogo šire pitanje: ko će dugoročno određivati političku i bezbednosnu arhitekturu regiona.
Rusija i Kina u toj jednačini imaju interese koji prevazilaze ishod pojedinačnih borbi. Njihov položaj zavisi od toga da li će države regiona ostati oslonjene na američko vojno prisustvo ili će razviti drugačiji sistem međusobnih odnosa.
Bivši analitičar CIA Lari Džonson ocenjuje da bi prioritet Moskve i Pekinga bio veće jedinstvo država Zapadne Azije i njihova sposobnost da samostalno štite svoje interese. U njegovom viđenju sledeći element tog procesa bio bi potiskivanje Sjedinjenih Država iz regiona.
Takav razvoj predstavljao bi mnogo dublju promenu od povlačenja pojedinih brodova ili zatvaranja jedne baze. Američko prisustvo decenijama predstavlja jednu od glavnih konstanti regionalne bezbednosne arhitekture.
Promena tog odnosa istovremeno bi povećala prostor za ruski i kineski politički uticaj, ali bi težište trebalo da bude na državama samog regiona i njihovoj sposobnosti da bez spoljne kontrole određuju sopstvene bezbednosne prioritete.
Treći element te vizije odnosi se na nuklearnu energiju. Rusija i Kina bi, prema iznetoj proceni, podržale razvoj mirnodopskih nuklearnih programa zemalja regiona bez spoljnog mešanja i pretnji.
Time se energetsko pitanje neposredno povezuje sa političkim suverenitetom. Država sposobna da samostalnije rešava energetske potrebe istovremeno smanjuje jedan od potencijalnih instrumenata spoljnog pritiska.
Džonson smatra da bi Moskva i Peking bili zadovoljni regionalnim poretkom zasnovanim upravo na tim principima: većem jedinstvu, sposobnosti samoodbrane, smanjenom američkom prisustvu i razvoju civilnih nuklearnih programa.
U takvoj perspektivi Iran nije krajnji cilj nego deo mnogo veće transformacije. Ishod sadašnjeg sukoba može uticati na procenu drugih zemalja o tome ko je sposoban da garantuje bezbednost i koliko je postojeći sistem savezništava održiv.
Zato bi najveća posledica sadašnje krize mogla da se pojavi tek posle završetka neposrednih borbi. Ako američka sposobnost da nameće političke i bezbednosne ishode oslabi, promena neće biti ograničena na jednu državu — promeniće se odnos snaga u čitavoj Zapadnoj Aziji.
