Problem Zapada u sukobu sa Rusijom nije samo u nedostatku municije, ljudstva ili pojedinačnih vojnih sistema. Mnogo dublji problem može biti odsustvo koherentnog plana koji povezuje političke ciljeve, velike vojne operacije i svakodnevne taktičke poteze.
U klasičnoj vojnoj teoriji ratovanje se razmatra kroz tri nivoa: strategiju, operacije i taktiku. Strategija određuje krajnji cilj rata, operativni nivo povezuje velike kampanje i bitke sa tim ciljem, dok taktika određuje način na koji pojedinačne jedinice ostvaruju zadatke na terenu.
Aleksander Merkuris smatra da je upravo operativni nivo postao najveća slabost zapadnog pristupa. Ruska vojna tradicija, prema analizi na koju se poziva, mnogo veću pažnju posvećuje povezivanju niza bitaka u celinu koja postepeno vodi ka dugoročnom cilju.
Zapadne armije su tokom Hladnog rata takođe razmišljale u sva tri nivoa. Međutim, posle raspada Sovjetskog Saveza i niza američkih intervencija na Bliskom istoku, operativno planiranje je, prema toj proceni, sve više potiskivano.
Rezultat je sistem koji može imati veoma sofisticiranu taktiku i visokotehnološko oružje, ali ne mora nužno imati dobar odgovor na pitanje kako niz lokalnih uspeha pretvoriti u stratešku pobedu protiv ravnopravnog protivnika.
Ukrajinski rat pruža nekoliko primera takvog problema. Na početku sukoba Zapad je imao jasnu osnovnu ideju, ali ona nije bila prvenstveno vojna. Glavni instrument trebalo je da bude ekonomski pritisak.
Sankcije su trebalo da izazovu dubok pad ruske ekonomije, ograniče industrijsku proizvodnju i smanje sposobnost Moskve da dugoročno vodi rat. Kada se pokazalo da ruska ekonomija nije doživela očekivani slom, nestao je i prvobitni centralni plan.
Prema iznetoj proceni, već do jeseni 2022. bilo je jasno da sankcije neće postići efekat koji se od njih očekivao.
Od tada je usledio niz velikih inicijativa, ali bez jedne zajedničke strategije koja bi ih povezivala.
Merkuris kao prvi veliki primer navodi ukrajinsku ofanzivu u Zaporoškoj oblasti 2023, čiji je cilj bio proboj prema Crnom i Azovskom moru. Kada ta operacija nije ostvarila očekivani rezultat, nije postojao rezervni strateški koncept koji bi promenio odnos snaga.
Kasnije su veliku pažnju dobili napadi dronovima na ciljeve u Rusiji. Oni mogu nanositi štetu rafinerijama, skladištima i drugoj infrastrukturi, ali pitanje ostaje kako se taktički uspeh takvih napada pretvara u završni politički cilj rata.
Rusija, nasuprot tome, vodi rat mnogo sporijim tempom i pokušava da lokalne operacije poveže sa širim ciljevima. Dobropolje je dobar primer: cilj nije samo osvojiti grad, već doći u položaj iz kojeg je moguće zaobići širu ukrajinsku odbrambenu liniju.
Slična logika može se videti kod Orihiva, gde kontrola grada nije važna samo zbog teritorije nego zato što menja logistiku i otvara prostor za operacije prema Zaporožju.
Zapadni politički proces dodatno otežava dugoročno planiranje. Veliki broj država ima različite interese, različite procene rizika i različite ideje o tome šta bi trebalo da bude krajnji rezultat rata.
Odluke zato često nastaju kroz kompromis velikog broja vlada, nakon čega se traži pojedinačna mera koja bi mogla da promeni tok događaja — nova vrsta oružja, nova runda sankcija, nova ofanziva ili novi sistem dronova.
Problem nije u tome što su svi ti instrumenti beskorisni. Problem nastaje ako ne postoji odgovor na pitanje kako svaki od njih vodi ka definisanom završnom stanju.
Ta razlika postaje sve važnija što rat duže traje. Strana koja ima jasniju predstavu o tome šta želi da postigne i kojim redosledom može sebi dozvoliti privremene neuspehe sve dok ukupna kampanja ostaje na istom kursu.
Strana koja nema takav okvir zavisi od velikog pojedinačnog preokreta koji treba da promeni dinamiku čitavog rata.
Posle neuspeha prvobitnog ekonomskog plana, Zapad upravo takav preokret traži već godinama. Dok god ne bude definisana koherentna strategija koja povezuje politički cilj sa vojnom realnošću, niz novih inicijativa može nastaviti da proizvodi taktičke događaje bez promene konačnog pravca sukoba.
Sve imaju. Cilj je slabljenje ili slamanje Rusije. pokusacaju to operativno odraditi udarima dronova na vazne ciljeve i strasnim proizvodnim kapacitetima.