Američka globalna politika ne može se objasniti samo pitanjima nacionalne bezbednosti i vojne strategije. Iza ogromnog sistema baza, vojnih intervencija, sankcija i međunarodnog finansijskog uticaja nalazi se i ekonomska struktura koja stvara velike dobitnike.
Razlika između interesa prosečnog američkog građanina i interesa najbogatijih delova društva posebno je vidljiva kada se pogledaju prioriteti. Građane prvenstveno zanimaju plate, putevi, stanovanje, zdravstvena zaštita i infrastruktura. Ratovi daleko od američkih granica retko predstavljaju njihov neposredni prioritet.
Džefri Saks u razgovoru sa Paskalom Lotazom upravo u toj razlici vidi jedan od ključeva za razumevanje američke spoljne politike. On ukazuje na postojanje političko-ekonomske klase kojoj globalna američka dominacija donosi neposredne finansijske i strateške koristi.
Koreni takvog razmišljanja mogu se pronaći još krajem četrdesetih godina.
Džordž Kenan je 1948, dok je rukovodio odeljenjem za planiranje politike Stejt departmenta, razmatrao činjenicu da SAD raspolažu nesrazmerno velikim delom svetskog bogatstva. Iz takve pozicije proizlazila je potreba da američka politika štiti postojeću prednost.
To je šira logika od običnog obuzdavanja Sovjetskog Saveza. Ako globalna moć omogućava očuvanje ekonomskih privilegija, onda dominacija postaje ekonomski cilj sama po sebi. Deceniju kasnije predsednik Dvajt Ajzenhauer upozorio je na vojno-industrijski kompleks.
Danas je taj sistem neuporedivo veći. Vojni izvođači, proizvođači oružja i čitav lanac kompanija povezanih sa odbrambenim sektorom učestvuju u poslovima koji ukupno prelaze bilion dolara godišnje, prema proceni iznetoj u razgovoru.
Međutim, vojna industrija predstavlja samo jedan deo sistema. Tu su i Volstrit, veliki finansijski interesi i tehnološke kompanije iz Silicijumske doline. Njihov položaj povezan je sa globalnim značajem američke ekonomije, finansijskog sistema i dolara.
Ako američka politička i vojna dominacija podržava međunarodnu upotrebu dolara i centralni položaj američkog finansijskog sistema, onda održavanje te dominacije donosi koristi vlasnicima najvećeg kapitala.
Saks zato govori o klasnoj dimenziji spoljne politike. Troškove ratova mogu plaćati poreski obveznici, javni dug može rasti, infrastruktura može ostajati zapostavljena, a ljudske žrtve mogu biti ogromne, ali određeni sektori istovremeno zadržavaju ili povećavaju svoju ekonomsku moć.
Posebno je zanimljivo odsustvo snažnog protivljenja američke poslovne elite politici konfrontacije. U trenutku kada se vode ratovi i povećavaju međunarodne tenzije, među najuticajnijim ljudima Volstrita i Silicijumske doline teško je pronaći ozbiljan organizovan pokret koji bi zahtevao strateški zaokret prema miru.
To je važno zato što najveće američke kompanije i finansijske institucije imaju politički uticaj koji daleko prevazilazi uticaj prosečnog birača.
Ako bi njihovi ekonomski interesi bili ozbiljno ugroženi ratnom politikom, moglo bi se očekivati snažno lobiranje za njeno zaustavljanje. Odsustvo takvog pritiska sugeriše da najveći centri kapitala postojeći sistem ne doživljavaju kao fundamentalnu pretnju sopstvenom položaju.
Time se menja i način na koji se može posmatrati pitanje zašto se pojedini ratovi tako teško završavaju. Ako rat proizvodi samo gubitnike, politički pritisak za njegovo okončanje vremenom bi morao postajati neodoljiv. Ali ako postoje veoma moćne grupe koje od postojećeg sistema imaju korist, onda mehanizam njegovog održavanja postaje mnogo razumljiviji.
Vojna dominacija, međunarodna uloga dolara, finansijska moć i bogatstvo američke elite tako postaju delovi iste konstrukcije. U tom slučaju rasprava o ratu više nije samo rasprava o geopolitici. Ona postaje i pitanje ko snosi cenu globalne dominacije, a ko od nje ostvaruje korist.
