Sistem međunarodnih odnosa koji je nastao posle Hladnog rata više ne odgovara stvarnoj raspodeli moći. Umesto sveta sa jednom dominantnom silom, formirana je struktura u kojoj se SAD istovremeno suočavaju sa Rusijom i Kinom, dok posledice odluka donetih tokom američkog unipolarnog perioda nastavljaju da proizvode krize u Evropi i na Bliskom istoku.
Takva promena predstavlja mnogo više od smene političkih prioriteta pojedinih vlada. Ona menja samu osnovu na kojoj funkcioniše međunarodni poredak, jer se institucije, savezi i pravila formiraju u skladu sa raspodelom moći među najvećim državama.
Džon Miršajmer je u razgovoru sa Glenom Dizenom ocenio da je svet prošao kroz tri različite faze. Tokom Hladnog rata postojale su dve supersile, SAD i Sovjetski Savez, sa svojim blokovima i sopstvenim sistemima. Posle raspada Sovjetskog Saveza nastupio je unipolarni trenutak u kojem je Amerika ostala jedina velika sila na planeti.
Vašington je tada pokušao da zapadni poredak, koji je tokom Hladnog rata postojao pre svega u zapadnom delu sveta, pretvori u globalni sistem. NATO, Evropska unija, međunarodne ekonomske institucije i liberalna politička načela postali su osnovni elementi projekta koji je označen kao liberalni međunarodni poredak.
Takav sistem mogao je da funkcioniše dok je postojala jedna dominantna sila. Međutim, približno od 2017. godine, prema ovoj proceni, unipolarni period je završen. Na svetskoj sceni sada postoje tri velike sile – SAD, Kina i Rusija.
Kina i Rusija imaju različite predstave o tome kako međunarodni sistem treba da izgleda, dok Amerika pokušava da očuva što veći deo strukture iz perioda svoje dominacije. BRICS je jedan od primera nastajanja novih institucija koje treba da smanje zavisnost od sistema u kojem su SAD imale dominantan uticaj. Kao posebno važan primer izdvaja se razvoj finansijskih institucija BRICS-a nasuprot MMF-u i Svetskoj banci.
Prelazak u multipolarni svet automatski povećava složenost međunarodnih odnosa. U bipolarnom sistemu postojala su dva glavna centra moći. U unipolarnom samo jedan. Danas tri velike sile istovremeno pokušavaju da zaštite sopstvene interese, spreče jačanje rivala i uspostave povoljnije regionalne i globalne odnose snaga.
Istovremeno, sadašnji sukobi nose teret odluka donetih tokom prethodne ere.
Proširenje NATO-a počelo je u trenutku kada je Amerika bila na vrhuncu moći. Zapadne institucije pomerane su prema istoku, a Ukrajina je postepeno posmatrana kao buduće zapadno uporište na ruskoj granici. Miršajmer upravo taj proces smatra glavnim uzrokom sukoba koji je u Ukrajini izbio 2014. i kasnije prerastao u mnogo veći rat.
Po toj logici, ukrajinska kriza pripada dvema epohama. Nastala je dok je svet još bio unipolaran, ali se rat nastavio nakon prelaska u multipolarnost, kada je Rusija već ponovo imala dovoljno snage da se aktivno suprotstavi širenju zapadnog sistema.
Sličan obrazac vidi se na Bliskom istoku.
Nakon Zalivskog rata početkom 1990-ih, SAD su zadržale velike vojne snage u regionu i usvojile politiku istovremenog obuzdavanja Iraka i Irana. Posle napada 11. septembra 2001. godine otišlo se dalje. Bušova doktrina podrazumevala je promenu režima i pokušaj političkog preoblikovanja čitavog regiona.
Irak je postao prvi veliki primer takve politike, ali su Iran i Sirija takođe bili deo mnogo širih planova za transformaciju Bliskog istoka. Invazija na Irak završila se rezultatima koji su ozbiljno ograničili taj projekat, ali se SAD nisu povukle iz regiona niti su odustale od ideje aktivnog oblikovanja njegovog političkog poretka.
Tako su i Evropa i Bliski istok u novu multipolarnu eru ušli sa nerešenim problemima nastalim u vremenu kada je Vašington imao gotovo neograničenu međunarodnu slobodu delovanja.
Dodatni faktor postao je Donald Tramp. Njegova početna intuicija da se raspodela moći promenila bila je, prema iznetoj analizi, u značajnoj meri tačna. Međutim, način na koji je posle povratka u Belu kuću u januaru 2025. počeo da vodi spoljnu politiku ocenjen je kao strateški nepromišljen, jer je više postojećih sukoba dodatno zaoštrio.
Ključni problem više nije pitanje da li će biti obnovljen stari liberalni međunarodni poredak. Promena raspodele moći već je učinila takav povratak praktično nemogućim.
Mnogo važnije pitanje jeste kakav će sistem nastati umesto njega.
Amerika pokušava da sačuva što veći deo svog dosadašnjeg položaja. Kina je dovoljno snažna da gradi sopstvene ekonomske i političke strukture. Rusija odbija da prihvati evropski bezbednosni sistem koji smatra usmerenim protiv svojih interesa.
Zbog toga svet ne ulazi samo u period promenjenih savezništava. Ulazi u novu konkurenciju velikih sila u kojoj istovremeno nestaje stari poredak, grade se novi sistemi i rešavaju sukobi nasleđeni iz prethodne epohe.
