Poseta direktora CIA Džona Ratklifa Moskvi postala je jedna od najintrigantnijih diplomatsko-obaveštajnih epizoda u trenutku kada se stanje na ukrajinskom frontu ubrzano menja.
Različita objašnjenja razloga njegovog dolaska kreću se od bezbednosnih upozorenja i pitanja Irana do pokušaja da se utiče na rusko vođenje rata.
Posebnu pažnju izazvala je verzija prema kojoj je američki izaslanik došao da ruskom rukovodstvu predstavi znatno nepovoljniju sliku položaja Rusije nego onu koju, prema toj interpretaciji, Vladimir Putin dobija od svojih vojnih, ekonomskih i obaveštajnih struktura.
Aleksander Merkuris odbacuje takvo objašnjenje kao nelogično. Njegov argument je da Vašington, kada bi zaista smatrao da Rusija gubi rat i da je njena ekonomija pred ozbiljnim problemima, ne bi slao direktora CIA u polutajnu misiju da u to ubeđuje Putina.
U takvom scenariju, tvrdi on, američke vlasti bi ruske slabosti koristile javno, postavljale maksimalističke zahteve i pozivale Moskvu da prihvati uslove pod pritiskom. Sama potreba za diskretnim kontaktom, prema toj logici, govori da je cilj posete bio drugačiji.
Važan deo priče jeste da se Ratklif, prema informacijama iz izlaganja, nije sastao ni sa Putinom ni sa ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom, iako su se obojica nalazila u Moskvi.
Lavrov je u isto vreme imao sastanak sa visokim predstavnikom Vatikana Polom Galagerom. U političkom smislu, činjenica da šef ruske diplomatije nije izdvojio vreme za direktora CIA, ali jeste za vatikanskog diplomatu, predstavljena je kao signal prioriteta koje je Moskva želela da pokaže.
Ipak, sama poseta nije bila bez značaja. Činjenica da je prvi čovek američke Centralne obaveštajne agencije putovao u Moskvu pokazuje da su komunikacioni kanali između dve strane ostali aktivni čak i kada zvanična diplomatija daje malo konkretnih rezultata.
U drugom delu analize Merkuris iz činjenice da je Ratklif uopšte poslat izvodi zaključak da su Sjedinjene Države tražile način da utiču na tempo ili pravac ruskih operacija u Ukrajini. Prema njegovoj proceni, razlog za to nije ruska slabost već zabrinutost zbog pogoršanja ukrajinskog položaja.
U raspravi se pominju i druga moguća objašnjenja. Jedno je bilo upozorenje Moskvi u vezi sa eventualnim napadom na članicu NATO-a, iako su evropski zvaničnici istovremeno govorili da nemaju dokaze o ruskom planu za takvu akciju.
Druga verzija vezivala je posetu za rusku pomoć Iranu, dok je treća mogućnost bila da se radi o rutinskom obaveštajnom kontaktu visokog nivoa. Nijedna od njih u izlaganju nije prihvaćena kao dovoljno uverljiva da objasni trenutak u kojem je Ratklif doputovao.
U pozadini svih tih tumačenja nalazi se promena vojne situacije. Ako ruske snage nastavljaju da napreduju u Donbasu i Zaporoškoj oblasti, američki interes za direktan kanal sa Moskvom postaje razumljiviji bez obzira na to šta je tačno bilo izgovoreno iza zatvorenih vrata.
Istovremeno, odbijanje Putina i Lavrova da se sastanu sa direktorom CIA može ukazivati da ruska strana ne želi da takvom kontaktu daje politički status pregovora na najvišem nivou.
Zato je najveći značaj ove epizode možda upravo u raskoraku između diskretnog američkog angažovanja i javne slike potpunog diplomatskog zastoja.
Šta je Ratklif konkretno tražio ostaje pitanje bez pouzdano objavljenog odgovora. Ali sama činjenica da je stigao u Moskvu usred pogoršanja situacije na frontu pokazuje da iza javne retorike i dalje postoji komunikacija tamo gde obe strane procenjuju da je ona potrebna.
Sta ako su razgovarali o scenariju nakon sto ukrajina tresne prljavu bombu na moskvi ili slično. O reagovanje rusije na tu provokaciju, jer možda usa ne kontroliše zelenskog koliko ga kontrolisu englezi kojima je cilj dalja eskalacija, a možda i izrael ima tu svoje prste