Poseta direktora CIA Džona Retklifa Moskvi ostala je obavijena neuobičajenom tišinom, bez zvaničnih detalja o razgovorima i njihovom sadržaju. Upravo zbog toga pojavilo se nekoliko različitih tumačenja razloga zbog kojih je prvi čovek američke obaveštajne službe doputovao u Rusiju.
Posebnu pažnju izazvala je informacija da Retklif tokom boravka nije razgovarao sa predsednikom Rusije. Time je otvoreno pitanje kome je zapravo bila namenjena poruka koju je doneo iz Vašingtona i zbog čega je procenjeno da je za njeno prenošenje potrebno lično angažovanje direktora CIA.
Američki mediji ponudili su različita objašnjenja. Wall Street Journal i Politico povezali su posetu sa upozorenjem Moskvi, odnosno zahtevom da Rusija ne pokreće mobilizaciju ili da se uzdrži od poteza protiv NATO. New York Times predstavio je sasvim drugačiju verziju, prema kojoj Retklif nije došao sa pretnjama, već sa ozbiljnom procenom mogućeg razvoja rata.
Prema toj verziji, američki analitičari očekuju pogoršanje položaja Rusije ukoliko se vojne operacije nastave tokom dužeg perioda. Iz takve procene proizlazi stav da bi dogovor trebalo postići sada, dok još postoje uslovi za njegovo sklapanje.
Izvori New York Timesa iz američkih obaveštajnih struktura istovremeno su izrazili sumnju da li ruski predsednik dobija potpunu sliku stvarnog stanja na frontu. U Vašingtonu je, po toj interpretaciji, procenjeno da bi direktna poruka direktora CIA imala veću težinu od poruka koje su prethodno prenosili Stiv Vitkof i Džared Kušner.
Plan, međutim, nije realizovan na taj način. Pošto do susreta Retklifa sa ruskim predsednikom nije došlo, poruka namenjena direktnom prenošenju ponovo je morala da prođe kroz posrednike. To istovremeno ukazuje na mogućnost da američka strana ruske specijalne službe smatra dovoljno pouzdanim kanalom kojim informacije mogu stići do najvišeg državnog rukovodstva.
Druga verzija razloga za posetu povezana je sa mogućom mobilizacijom u Rusiji. Wall Street Journal je pisao da su američki sateliti registrovali znake koji bi mogli ukazivati na pripreme za mobilizaciju i da je Vašington takav razvoj događaja mogao protumačiti kao potencijalnu proveru čvrstine NATO.
Prema tom tumačenju, šef CIA trebalo je da prenese nezvanično upozorenje da Sjedinjene Države prate ruske pripreme i da Moskva ne bi trebalo da povuče takav potez.
Isti američki list, međutim, naglasio je da tačan cilj posete nije poznat, kao i da nema potvrde da je ruskog predsednika uopšte primio direktor CIA. Time ostaju otvorene dve bitno različite interpretacije: upozorenje zbog mogućih ruskih poteza i pokušaj Vašingtona da ubrza pregovaračko rešenje sukoba.
Pitanje interesa Sjedinjenih Država dobija dodatnu dimenziju ukoliko se razmotri ko bi dugoročno mogao da profitira od ozbiljnog slabljenja Rusije. Kina bi u takvim okolnostima dobila znatno povoljniji položaj prema Moskvi, dok bi Rusija mogla da postane slabiji partner Pekinga i izvor jeftinijih resursa.
Evropa bi, ukoliko bi iz sukoba izašla kao politički pobednik, mogla da poveća sopstvenu međunarodnu težinu i dodatno se afirmiše kao samostalan centar moći. I Kina i politički samostalnija Evropa predstavljale bi konkurenciju američkom uticaju, zbog čega potpuno slabljenje Rusije ne mora automatski odgovarati strateškim interesima Vašingtona.
Još ekstremniji razvoj događaja, poput raspada Rusije, dodatno bi promenio odnos snaga. Najveću korist od pristupa ruskim resursima i prostoru u takvom scenariju mogli bi da izvuku upravo Peking i evropske prestonice, dok bi Sjedinjene Države dobile snažnije konkurente na evroazijskom prostoru.
Iz te perspektive proizlazi računica prema kojoj Vašingtonu više odgovara Rusija koja je dovoljno snažna da predstavlja protivtežu Kini i istovremeno sprečava Evropu da potpuno izađe iz američke političke orbite. Takva logika može objasniti interes SAD za relativno brzo okončanje sukoba dogovorom sa Moskvom, uz ograničenja koja američkoj administraciji nameću domaće javno mnjenje i podrška Ukrajini unutar zemlje.
Upravo zato se verzija o Retklifovom dolasku sa ultimatumom razlikuje od tumačenja da je njegova misija bila pre svega pregovaračka. Ako je procena američkih obaveštajnih struktura zaista da bi produžavanje rata moglo ozbiljno da pogorša položaj Rusije, pokušaj ubrzavanja sporazuma mogao bi da bude povezan sa širim američkim interesom da se spreči promena odnosa snaga koja bi najviše koristila Kini ili politički samostalnijoj Evropi.
Kada je reč o mobilizaciji, zvanični stav Moskve ostaje suprotan spekulacijama o njenoj pripremi. Portparol predsednika Rusije, Savet bezbednosti, Državna duma i Ministarstvo spoljnih poslova više puta su saopštili da mobilizacije neće biti.
Različite verzije američkih medija zato ostavljaju otvoreno osnovno pitanje svrhe moskovske misije. Jedna govori o upozorenju zbog mobilizacije i mogućih poteza prema NATO, dok druga ukazuje na pokušaj da se Moskvi prenese procena da bi nastavak rata mogao da pogorša njen položaj i da je sada trenutak za sporazum.
Činjenica da planirani direktni kanal do ruskog predsednika nije uspostavljen dodatno je pojačala neizvesnost oko sadržaja poruke koju je Retklif doneo u Moskvu.
