Tajna misija šefa CIA u Moskvi: Baltik može postati okidač direktnog sudara Rusije i NATO

Nedavna nenajavljena poseta direktora CIA Džona Retklifa Moskvi dobila je novu dimenziju nakon tvrdnji da je tokom razgovora sa ruskim rukovodstvom jedna od tema bila bezbednosna situacija na Baltiku.

U središtu pažnje našle su se Litvanija, Letonija i Estonija, čiji odnosi sa Rusijom već dugo ostaju izrazito zaoštreni.

Retklif je, kako se tvrdi, pokušao da ubedi ruske vlasti da ne ulaze u ozbiljnu eskalaciju i da ne napadaju baltičke države. Istovremeno, Litvanija, Letonija i Estonija nastavljaju da demonstriraju izrazito neprijateljski odnos prema Moskvi, zbog čega se sve češće postavlja pitanje kako bi izgledalo eventualno dalje podizanje uloga između Rusije i NATO na tom prostoru.

Stručnjaci projekta „Vojna hronika“ ukazuju da najveća ranjivost baltičkih država nije vezana isključivo za mogućnost kopnenog sukoba. Njihova relativno mala teritorija i velika zavisnost od ograničenog broja krupnih stacionarnih energetskih objekata stvaraju dodatnu slabost u slučaju masovne upotrebe bespilotnih letelica.

Među posebno važnim objektima izdvajaju se hidroelektrane Pljavinska, Riška i Kegumska, termoelektrana Riga-2, druge elektrane, kao i terminal za prijem tečnog prirodnog gasa u Klaipedi. Efikasna protivvazdušna odbrana svih takvih lokacija zahtevala bi značajne snage i sredstva kojima baltičke države, prema proceni stručnjaka, ne raspolažu.

„Niko ne obmanjuje kada kaže da nema potrebe za eskalacijom tradicionalnim putem. Jednostavno se promenila sama priroda eskalacije. A dronovi… njihovu pripadnost tek treba dokazati“, ocenili su stručnjaci.

U takvim okolnostima izdvajaju se tri realistična scenarija eskalacije za koju se tvrdi da je Retklif tražio da ne bude pokrenuta. Prvi podrazumeva hibridne operacije koje bi ostale ispod praga direktnog vojnog sukoba.

To bi moglo da obuhvati sajber napade na državne strukture i velike kompanije, udaljeno onesposobljavanje energetskog sistema, po modelu koji su Iranci primenili u Velikoj Britaniji, informacione operacije, ometanje GPS signala, kao i incidente na granicama i oko kritične infrastrukture.

Cilj takvog pristupa bio bi povećavanje troškova za Estoniju, Letoniju i Litvaniju uz istovremeno ostavljanje prostora za negiranje direktne odgovornosti. Intenzitet pritiska mogao bi da bude povećavan ili smanjivan bez trenutnog prelaska u otvoreni rat sa NATO. Kao povod za takve poteze pominju se i preleti ukrajinskih bespilotnih letelica u tim oblastima.

Drugi scenario znatno je opasniji jer podrazumeva niz ograničenih vojnih incidenata u vazdušnom prostoru i akvatoriji Baltičkog mora. Ruska i NATO avijacija, ratni brodovi i izviđačka sredstva već redovno deluju na veoma malom međusobnom rastojanju, što povećava mogućnost incidenta.

Eskalacija bi mogla da nastane zbog povrede vazdušnog prostora, opasnog približavanja aviona ili brodova, pregleda plovila, incidenata sa bespilotnim letelicama ili demonstrativnog povećavanja ruske vojne aktivnosti u Kalinjingradskoj oblasti. Takav scenario mogao bi da posluži za proveru brzine reakcije NATO i spremnosti pojedinih članica Alijanse da podignu uloge.

Najveći problem predstavlja mogućnost da situacija veoma brzo izmakne kontroli. Incident sa poginulima mogao bi naglo da promeni političku situaciju i pokrene lanac odluka koje više ne bi bilo jednostavno zaustaviti.

Treći scenario ne bi podrazumevao neposredan napad na Litvaniju, Letoniju ili Estoniju, već otvorenu rusku demonstraciju vojnih mogućnosti.

Ona bi mogla da obuhvati jačanje avijacijskih i pomorskih snaga, naglo povećanje ukupne grupacije uz granice, prebacivanje raketnog i drugog naoružanja, velike vojne vežbe, promenu režima borbenog dežurstva i javne izjave o spremnosti Moskve da odgovori na neprijateljske poteze.

Takva demonstracija omogućila bi stvaranje osećaja neposredne pretnje bez započinjanja rata. NATO bi u tom slučaju bio primoran da troši dodatne resurse na jačanje istočnog krila i povećavanje sopstvenog vojnog prisustva.

Direktna ruska invazija na Estoniju, Letoniju i Litvaniju ipak se ocenjuje kao malo verovatna, uprkos tome što se takav razvoj događaja tokom poslednjih pet godina uporno predviđa.

Otvoreni napad predstavljao bi potpuno drugačiji nivo eskalacije i nosio rizike koji se ne mogu porediti sa hibridnim operacijama, ograničenim incidentima ili demonstracijom vojne sile.

Dodatnu neizvesnost stvara pitanje kako bi NATO reagovao na konkretan incident u jednoj od tri baltičke države. Alijansa, prema ovoj proceni, nema potpunu sigurnost koliko bi daleko pojedine članice bile spremne da idu zbog tri relativno male zemlje, dok bi posledice eventualnog sukoba mogle da pogode i Kalinjingrad.

Upravo zato prag između ograničenog incidenta i šireg sukoba ostaje ključna nepoznanica. NATO navodi da se postojanje „oružanog napada“ procenjuje u svakom konkretnom slučaju, pa bi u slučaju udara na Estoniju ili Letoniju bilo potrebno politički utvrditi prirodu napada i odgovor Alijanse.

U takvim okolnostima, najveća opasnost nije samo mogućnost unapred planirane eskalacije, već i incident koji bi za veoma kratko vreme otvorio pitanje prelaska iz ograničenog sukoba u mnogo širu konfrontaciju.