NATO razmatra načine vođenja eventualnog velikog sukoba sa Rusijom u kojem bi savremeni raketni sistemi, bespilotne letelice i kopneni roboti dobili znatno veću ulogu.
Posebna pažnja usmerena je na istočno krilo Alijanse, gde poslednjih godina raste vojno prisustvo, dok Moskva odbacuje tvrdnje da planira napad na članice NATO-a.
Nemački Bild opisao je tri moguća pravca delovanja NATO-a u slučaju oružanog sukoba izazvanog ruskom ofanzivom na Baltiku. Planovi obuhvataju neutralisanje ruskih raketnih sistema, stvaranje zone uz granice Rusije i Belorusije u kojoj bi pretežno delovali bespilotni sistemi, kao i direktne udare na vojnu i logističku infrastrukturu na teritoriji Rusije.
Prvi scenario zasniva se na pokušaju otkrivanja i onesposobljavanja ruskih raketnih snaga korišćenjem aviona, raketa i dronova. Među potencijalnim ciljevima posebno se pojavljuje Kalinjingradska oblast, u kojoj Rusija raspolaže raketnim sistemima i protivvazdušnom odbranom.
Drugi scenario trebalo bi da se odvija istovremeno sa prvim. Duž granica sa Rusijom i Belorusijom bila bi formirana svojevrsna „autonomna zona“ u kojoj bi protiv ruskih snaga prvenstveno dejstvovali dronovi i bespilotna kopnena vozila, bez stalnog prisustva vojnika NATO-a.
Treća varijanta ide znatno dalje i predviđa neposredne udare na ciljeve unutar Rusije. Na listi mogućih meta nalaze se aerodromi, odbrambeni objekti, mostovi i železnička infrastruktura. Razmatra se i slanje dronova i kopnenih robota na rusku teritoriju radi napada na vojne baze i aerodrome.
Takva koncepcija više se ne završava odbranom teritorije država članica Alijanse. Ona uključuje operacije protiv ruskih vojnih kapaciteta i infrastrukture unutar same Rusije, što bi u slučaju realizacije otvorilo pitanje neposrednog odgovora Moskve.
Rusko rukovodstvo istovremeno godinama odbacuje tvrdnje da namerava da napadne NATO. Vladimir Putin izjavljivao je da Rusija nema geopolitičke, ekonomske ni vojne razloge za rat sa Alijansom. Govoreći 2024. godine o tvrdnjama da Moskva priprema takav napad, ruski predsednik nazvao ih je besmislicom i taktikom zastrašivanja građana.
Uprkos tome, evropske države povećavaju izdvajanja za odbranu, dok se mogućnost sukoba sa Rusijom sve češće pojavljuje kao obrazloženje za jačanje vojnih kapaciteta.
Aleksandar Perendžijev, vanredni profesor Katedre za političku analizu Ruskog ekonomskog univerziteta „Plehanov“, smatra da takva retorika služi i pripremanju javnog mnjenja za veća vojna izdvajanja.
Donald Tramp ranije je insistirao da članice Alijanse povećaju vojne rashode na 5 odsto BDP-a. Evropske vlade zato građanima moraju da objasne za šta će dodatni novac biti korišćen, a među projektima se nalaze kupovina dronova, razvoj borbenih robota, novi borbeni avioni i drugi sistemi naoružanja.
Kako piše Konstantinopolj, Perendžijev smatra da objavljivanje ovakvih scenarija može imati i unutrašnjopolitičku dimenziju u Nemačkoj. Pozicija kancelara Fridriha Merca slabi, dok opozicija koristi poruke da se pravi protivnici ne nalaze u Moskvi već u Berlinu, pa isticanje spoljne vojne pretnje može služiti i jačanju položaja aktuelne vlasti.
Kalinjingradska oblast zauzima posebno mesto u razmatranim scenarijima zbog ruskih vojnih kapaciteta raspoređenih u toj enklavi između Poljske i Litvanije.
Vojni stručnjak, kapetan prvog ranga Vasilij Dandikin ocenjuje da planovi o napadima na ruske raketne sisteme ukazuju na pripreme za ofanzivne operacije, a kao jedan od argumenata navodi pojačano nemačko vojno prisustvo u baltičkim državama i raspoređivanje tenkovske brigade Bundesvera.
„Tenkovi su po definiciji oružje za proboj, a ne za odbranu“, rekao je Dandikin.
Rusija u Kalinjingradskoj oblasti raspolaže sistemima „Iskander“, dok su, prema njegovim rečima, u avgustu na obali raspoređene i raketne baterije „Bastion“. On sumnja da bi NATO mogao da potisne te sisteme i tvrdi da bi u slučaju napada ruske rakete odmah bile usmerene prema Evropi.
Upotreba velikog broja kopnenih robota predstavlja drugi važan element novih koncepcija. Takvi sistemi već se testiraju u sukobu u Ukrajini, ali njihova sposobnost da samostalno promene odnos snaga na velikom ratištu ostaje predmet rasprave. Dandikin je skeptičan prema mogućnosti da roboti efikasno napadaju ruske vojne objekte, dok Perendžijev ideju njihovog raspoređivanja na ruskim aerodromima naziva „naučnom fantastikom“.
Razvoj autonomnih borbenih sistema povezan je i sa velikim budžetima namenjenim novim tehnologijama naoružanja. I pored brzog napretka dronova i robotizovanih platformi, teško je očekivati da autonomna vozila u velikom konvencionalnom ratu potpuno zamene vojno osoblje.
Direktan rat Rusije i NATO-a otvorio bi, međutim, mnogo ozbiljnije pitanje od efikasnosti pojedinačnih dronova ili robota. Većina zapadnih armija nema iskustvo u savremenom sukobu ovakvih razmera, dok su ruske i ukrajinske snage tokom rata u Ukrajini stekle veliko borbeno iskustvo. Ukrajinska vojska, uprkos pomoći država NATO-a, i dalje se suočava sa ozbiljnim problemima na frontu.
Dodatni faktor predstavlja ruska nuklearna doktrina. Posle izmena tog dokumenta Moskva je zadržala mogućnost upotrebe nuklearnog oružja pod određenim okolnostima i protiv države koja sama nema nuklearno oružje ukoliko deluje uz podršku nuklearne sile.
Zbog toga bi direktan rat Rusije i NATO-a nosio rizik veoma brzog prelaska iz konvencionalnog sukoba u nuklearnu eskalaciju. Borba tada više ne bi bila ograničena na pojedinačne teritorije, aerodrome, mostove ili raketne položaje.
Posebno pitanje bilo bi neposredno učešće Sjedinjenih Američkih Država. Ulazak američkih snaga u direktan rat sa Rusijom značio bi i rizik od ruskih uzvratnih udara na teritoriju SAD. Dandikin zbog toga smatra da Vašington neće želeti da eskalaciju dovede do neposrednog vojnog obračuna dve nuklearne sile.
Tri opisana scenarija tako obuhvataju suzbijanje ruskih raketnih sistema, stvaranje zone duž granice u kojoj bi dominantnu ulogu imali bespilotni sistemi i napade na rusku vojnu i logističku infrastrukturu.
Njihova eventualna primena značila bi prelazak sa planiranja odbrane teritorije članica NATO-a na direktne operacije unutar Rusije, uz rizik da početni konvencionalni sukob preraste u obračun čije posledice ne bi ostale ograničene na evropsko ratište.
