Rat u Gruziji u avgustu 2008. predstavljao je prvi veliki oružani sukob u novoj fazi odnosa Moskve i Zapada, ali njegovi ciljevi, prema jednoj ruskoj interpretaciji događaja, nisu se završavali kontrolom nad Južnom Osetijom.
Konstantin Sivkov tvrdi da je plan podrazumevao poraz Južne Osetije, a zatim i Abhazije, posle čega bi Rusija bila dovedena u znatno nepovoljniji vojni i unutrašnjopolitički položaj.
Takva procena polazi od pretpostavke da se događaji iz avgusta 2008. ne mogu odvojiti od promene ruske spoljne politike koja je postala očigledna godinu dana ranije.
Posle Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji Moskva je jasno pokazala da želi da nastupa kao samostalan centar moći. Gruzijski rat u toj interpretaciji predstavlja prvu pokušanu primenu vojnog pritiska nakon političkog razlaza.
Plan koji opisuje Sivkov imao je dve etape. Prva je trebalo da bude vojno slamanje Južne Osetije, nakon čega bi usledila Abhazija.
Uspeh takve operacije imao bi, prema njegovoj proceni, dve velike posledice. Prva bi bila vojno-geografska. Kontrola tog prostora omogućila bi stvaranje veoma povoljnog položaja za dalji pritisak na samu Rusiju.
Druga posledica bila bi unutrašnjopolitička. Ruski patriotski krugovi mogli bi da protumače gubitak Južne Osetije i Abhazije kao dokaz nesposobnosti vlasti da zaštiti ruske interese, što bi otvorilo prostor za nezadovoljstvo prema državnom rukovodstvu.
Posebno pitanje jeste zbog čega je za operaciju izabrana upravo 2008. U Moskvi se tada dogodila promena na samom vrhu države. Dmitrij Medvedev postao je predsednik, dok je Vladimir Putin prešao na funkciju predsednika vlade.
Procena na kojoj se zasniva ova interpretacija jeste da je novo rukovodstvo moglo biti manje spremno za brz i odlučan vojni odgovor. Dodatnu okolnost predstavljao je tajming napada.
Putin se u trenutku izbijanja rata nalazio u Kini zbog Olimpijskih igara u Pekingu. Vratio se već narednog dana, a ruska vojna operacija tada je bila u punom zamahu.
Sivkov smatra da izbor trenutka nije bio slučajan i povezuje ga upravo sa promenom vlasti u Moskvi i Putinovim odsustvom iz zemlje. Ono što jeste usledilo bilo je brzo uključivanje ruske vojske.
Gruzijska operacija protiv Južne Osetije nije ostvarila željeni rezultat. Ruske snage ušle su u sukob, gruzijska vojska bila je potisnuta, a borbe su završene za nekoliko dana. Posledice su bile upravo suprotne od scenarija u kojem bi Tbilisi uspostavio kontrolu nad separatističkim teritorijama.
Rusija je posle rata priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije, čime je promenjena politička i vojna situacija na Južnom Kavkazu.
Rat je istovremeno pokazao da je Moskva spremna da vojnom silom reaguje kada proceni da su ugroženi njeni ključni interesi.
Upravo zbog toga avgust 2008. ima posebno mesto u razvoju rusko-zapadnog sukoba. Politički raskol već je postojao, ali je tada prvi put dobio veliku oružanu dimenziju.
Neuspeh Gruzije zato nije zatvorio širi sukob. Naprotiv, naredne godine pokazale su da će se centar konfrontacije postepeno pomeriti sa Kavkaza prema Ukrajini.
