Evropska politika prema Rusiji prošla je put od intenzivne ekonomske saradnje i pokušaja očuvanja strateške autonomije do situacije u kojoj se na kontinentu svakodnevno govori jezikom otvorenog sukoba.
Džefri Saks je u razgovoru sa Glenom Dizenom ocenio da Evropa upravo na tom pitanju pravi neke od najvećih strateških grešaka.
Osnovni problem vidi u tome što se evropski interesi poistovećuju sa američkim iako geografski, ekonomski i bezbednosno nisu isti. Evropa sa oko 450 miliona stanovnika živi neposredno uz Rusiju i deo je evroazijskog prostora koji je kopneno povezuje i sa Kinom.
Period posle 1991. pokazao je ekonomsku vrednost takvog položaja. Zapadna Evropa razvila je široku trgovinsku i energetsku saradnju sa Rusijom, a nemačko-ruske veze postale su jedan od važnih elemenata evropske industrijske ekonomije. Nord strim bio je izraz upravo takvog modela.
Vašington je, prema iznetoj oceni, posmatrao produbljivanje nemačko-ruskih odnosa kao strateški problem jer bi snažna ekonomska osovina između velikih evropskih ekonomija i Rusije smanjivala potrebu Evrope za američkim osloncem.
Današnja politika predstavlja gotovo potpun prekid sa tim periodom. Nemačka je optužena za povratak militarizmu, Francuska za izuzetno slabo i nekoherentno rukovodstvo, dok Italija više nema ulogu velikog strateškog aktera. Poljska i baltičke države vode izrazito konfrontacionu politiku prema Rusiji, bez šire procene promena u svetu.
Posebno je velika razlika u odnosu na evropske stavove sa početka ovog veka. Evropski lideri su 2000-ih razumeli da proširenje sukoba sa Moskvom može imati ozbiljne posledice. Na samitu NATO-a u Bukureštu 2008. postojala je svest da bi američki pristup mogao da dovede Evropu u konflikt sa Rusijom.
Angela Merkel i drugi evropski lideri tada su razumeli rizik. Francuska i Nemačka ranije su bile sposobne da odbiju američke inicijative kada su procenjivale da nisu u evropskom interesu, što se pokazalo i tokom rata u Iraku. Gerhard Šreder, Helmut Kol i, do određene tačke, Merkel predstavljali su različite faze politike u kojoj je postojala samostalna evropska linija.
Danas takvog centra praktično nema. Evropska strateška autonomija, o kojoj se godinama govorilo, zamenjena je oslanjanjem na SAD upravo u trenutku kada se globalna raspodela ekonomske i političke moći ubrzano menja.
Istovremeno, evropske kompanije imaju snažne interese u trgovini sa Azijom, posebno Kinom. Zbog toga pokušaj da se evropska spoljna politika istovremeno postavi protiv Rusije i uključi u američku konfrontaciju sa Kinom ulazi u sukob sa geografskim i ekonomskim položajem kontinenta.
Saks upozorava da je posledica takvog razvoja istovremeno ekonomska i geopolitička kriza.
Najopasniji deo više nije samo prekid trgovine ili skuplja energija. Evropski politički govor sve otvorenije priprema javnost za direktnu konfrontaciju. Kontinent koji je nekada upozoravao da politika sukoba sa Rusijom može završiti ratom sada se, prema toj proceni, upravo takvom ishodu približava.
