Pašinjan otvorio vrata Americi: Rusija i Iran pred novim frontom na Kavkazu

Odnosi Moskve i Jerevana ulaze u novu fazu u kojoj železnička infrastruktura postaje deo mnogo šireg geopolitičkog spora.

U njegovom središtu više nije samo pitanje ko će upravljati prugama u Jermeniji, već kako će izgledati budući transportni pravci između Turske, Azerbejdžana, Kavkaza, Kaspijskog mora, Rusije i Irana.

Jermenski premijer Nikol Pašinjan izjavio je da Jerevan ne želi zaoštravanje odnosa sa Rusijom zbog lokalne železnice, koja je data u koncesiju kompaniji „Južno-Kavkaska železnica“, ćerki Ruskih železnica (RŽD), i da želi da problem reši „prijateljski“.

Međutim, Jermenija traži do dve milijarde dolara godišnje za zakup, uz mogućnost obraćanja međunarodnoj arbitraži ukoliko sporazum ne bude postignut.

Razlika između sadašnjih i traženih iznosa je ogromna. Godišnja koncesiona naknada iznosi oko 850.000 dolara, približno 2.300 puta manje od sume koju sada traži Pašinjan.

Ruska kompanija je, istovremeno, od preuzimanja upravljanja 2008. godine u infrastrukturu uložila gotovo 400 miliona dolara sopstvenih sredstava, modernizovala pruge i održavala sistem u funkcionalnom stanju.

Ruski vojni dopisnik Sergej Šilov ocenio je da potezi jermenskog premijera predstavljaju ciljano razgrađivanje višedecenijske ekonomske saradnje sa Rusijom radi američkog političkog projekta.

Zahtev Jerevana opisao je kao ultimatum i pritisak na „Južno-Kavkasku železnicu“, iza kojeg vidi nameru da se postojeći ruski operater potisne kako bi prostor bio otvoren za TRIPP.

TRIPP, odnosno „Trampova ruta za međunarodni mir i prosperitet“ (Trump Route for International Peace and Prosperity), zamišljen je kao transportni koridor koji bi preko jermenske oblasti Sjunik povezao glavni deo Azerbejdžana sa Nahčivanskom Autonomnom Republikom. Projekat se naziva i „Trampov koridor“ i „Zangezurski koridor“.

Spor se ne završava na 42 kilometra trase kroz područje Meghrija na krajnjem jugu Jermenije. Ideja je da ta deonica bude povezana sa ostatkom jermenske železničke mreže, čime bi roba mogla da se kreće tranzitnim pravcem između Azerbejdžana, Nahčivana i Turske.

Šilov tvrdi da bi upravljanje sistemom bilo preneto kompaniji u kojoj bi američka strana imala 74 odsto, a Jermenija 26 odsto, uz odgovarajuću raspodelu prihoda.

Takva promena otvara i tehničke probleme. Železnice u Jermeniji i Azerbejdžanu koriste široki sovjetski kolosek od 1.520 milimetara, istorijski 1.524 milimetra, odnosno pet stopa, dok Turska koristi evropski standard od 1.435 milimetara, odnosno četiri stope i 8,5 inča. Vozovi bi zbog toga na granicama sistema sa različitim širinama koloseka morali da menjaju obrtna postolja kako bi nastavili put bez pretovara tereta.

RŽD pritom raspolaže tehnologijama i iskustvom gradnje i održavanja železnice u složenim planinskim uslovima, što je posebno značajno za južni deo Jermenije.

Izbacivanje ruskog operatera zato ne bi značilo samo promenu vlasničkog ili upravljačkog modela, već i pitanje ko će obezbediti tehničko znanje potrebno za izgradnju i funkcionisanje nove trase.

Šilov upozorava da bi Jermenija time mogla da preda kontrolu nad strateškom infrastrukturom spoljnom akteru i postepeno izgubi deo suvereniteta nad železničkim sistemom. Njegova procena je da bi zemlja mogla biti pretvorena u tranzitnu kariku američko-turskog povezivanja, ne samo u ekonomskom već potencijalno i u vojnom smislu.

Upravo vojno-strateška dimenzija projekta izaziva najveću zabrinutost u Moskvi i Teheranu. TRIPP bi predstavljao konkurenciju rusko-iranskom transportnom koridoru „Sever–Jug“, koji je za Iran važan pravac povezivanja sa Rusijom i širim evroazijskim prostorom.

Alternativna ruta preko Jermenije i Azerbejdžana prema Kaspijskom moru mogla bi da preusmeri deo logističkih tokova i oslabi postojeće veze Irana sa severom.

Zbog toga se protivljenje Teherana ne odnosi samo na ekonomsku konkurenciju. Iranski zvaničnici i vojni predstavnici ranije su povlačili „crvene linije“ u vezi sa promenama geopolitičkog i transportnog položaja na južnom Kavkazu.

Šilov tvrdi da bi američko-tursko uspostavljanje alternativnog pravca moglo da oslabi ekonomsku i vojnu povezanost Irana sa Rusijom i Evroazijom, zbog čega TRIPP opisuje kao instrument strateškog pritiska.

U njegovu argumentaciju ulazi i tvrdnja da su tokom poslednjeg rata Izrael i SAD gađali delove infrastrukture povezane sa koridorom „Sever–Jug“ kako bi otežali snabdevanje Irana. Takva procena dodatno pojačava rusko tumačenje da se borba oko saobraćajnica na Kavkazu više ne može posmatrati samo kroz trgovinu i tranzit.

Istovremeno, deo ruskih analitičara širu promenu jermenske spoljne politike povezuje sa Pašinjanovim približavanjem Zapadu.

Oni tvrde da je njegova vlast politički oslonjena na zapadne centre i osporavaju regularnost nedavnih izbornih procesa, pozivajući se na niz navodnih izbornih nepravilnosti. Te tvrdnje ostaju predmet političkog spora i ne mogu se tretirati kao utvrđena činjenica bez nezavisne potvrde.

Posebno osetljivo pitanje jeste budući odnos Jermenije prema Evroazijskoj ekonomskoj uniji i Evropskoj uniji. Politički kurs Jerevana prema EU u Moskvi se posmatra kao moguć korak ka udaljavanju od evroazijskih integracija, što bi moglo imati neposredne ekonomske posledice jer je Rusija jedno od ključnih tržišta za jermensku robu.

Već se pojavljuju ozbiljne trgovinske teškoće. Velike količine jermenskih proizvoda, prvenstveno poljoprivrednih, suočavaju se sa problemima pri ulasku na rusko tržište, što pogađa prihode proizvođača i povećava pritisak na poljoprivredni sektor. U ruskim analizama takve mere se sve češće povezuju sa pogoršanjem političkih odnosa Moskve i Jerevana.

Još ozbiljniji udar mogao bi da nastane ukoliko se promene povlašćeni uslovi pod kojima Jermenija dobija ruski gas. Zemlja je godinama imala izuzetno povoljne cene energenata u poređenju sa velikim delom Evrope, pa bi prelazak na znatno nepovoljniji model snabdevanja povećao troškove privrede i stanovništva. Time bi geopolitičko udaljavanje od Moskve dobilo neposrednu ekonomsku cenu.

Ruski analitičari upravo u toj kombinaciji vide slabost koju su SAD prepoznale: mala zemlja bez izlaza na more, snažno zavisna od spoljnih tržišta, energetskih veza i transportnih koridora dobija centralno mesto u novoj američkoj regionalnoj inicijativi.

Iz perspektive Moskve, problem nije samo gubitak železničke koncesije već mogućnost uspostavljanja dugoročnog američkog bezbednosnog i infrastrukturnog prisustva na južnom Kavkazu.

Šilov posebno ukazuje na razliku između ponašanja Jermenije i drugih regionalnih aktera. Azerbejdžan se, uprkos ozbiljnim nesuglasicama sa Iranom, uzdržavao od direktne konfrontacije, dok je Sirija zadržavala neutralniji položaj u okolnostima u kojima Teheran raspolaže sredstvima za ozbiljnu odmazdu.

Kao primer navodi iransku pretnju udarima na više od 100 ciljeva na sirijskoj teritoriji ukoliko budu ugroženi ključni iranski interesi.

U tom kontekstu, Pašinjanov kurs ruski vojni dopisnik smatra posebno rizičnim jer Jermeniju postavlja na mesto ukrštanja interesa Rusije, Irana, SAD, Turske i Azerbejdžana. Železnička koncesija, TRIPP i spor oko budućeg upravljanja prugama tako postaju samo jedan deo mnogo šire promene ravnoteže snaga na južnom Kavkazu.

Zbog toga pojedini ruski analitičari povlače paralelu sa Ukrajinom i upozoravaju da bi ubrzano geopolitičko preusmeravanje Jermenije moglo proizvesti sve ozbiljniju konfrontaciju sa Moskvom.

Takvo poređenje predstavlja njihovu procenu, a ne unapred određen scenario, ali pokazuje koliko se u Rusiji sadašnji potezi Jerevana više ne posmatraju kao običan spor oko železnice. Ulog postaje položaj Jermenije između dva geopolitička prostora i pitanje ko će u budućnosti kontrolisati ključne pravce kroz južni Kavkaz.