Uverenje da veći broj lekova automatski znači i bolje lečenje može da dovede do suprotnog rezultata. Posebno kod starijih ljudi, koji često istovremeno leče nekoliko hroničnih bolesti, broj tableta vremenom može da raste toliko da sama terapija postane novi izvor zdravstvenih problema.
U medicini se za istovremeno korišćenje većeg broja lekova koristi pojam polifarmacija. Ne postoji potpuno jedinstvena granica, ali se u stručnim radovima polifarmacijom najčešće smatra uzimanje pet ili više lekova istovremeno, dok se deset ili više često označava kao prekomerna ili izrazita polifarmacija.
Sama brojka ipak ne znači da je terapija pogrešna: kod pojedinih pacijenata svi propisani lekovi mogu biti neophodni.
Problem nastaje kada se broj preparata povećava bez redovnog preispitivanja njihove potrebe, doze i međusobnog delovanja. Sa svakim dodatnim lekom raste broj mogućih kombinacija, a time i mogućnost interakcija, neželjenih reakcija, grešaka pri uzimanju i situacija u kojima jedan lek menja dejstvo drugog.
Istraživanja potvrđuju da se rizik od problema povezanih sa terapijom povećava sa brojem preparata koje pacijent koristi.
U podacima koji se tradicionalno navode u upozorenjima o prekomernoj upotrebi lekova ističe se da kod osobe koja uzima pet preparata dnevno verovatnoća neke neželjene reakcije može dostići približno 50 odsto, dok se kod devet ili više preparata rizik opisuje kao izuzetno visok.
Takve brojke ne treba tumačiti kao univerzalni matematički zakon koji jednako važi za svakog pacijenta, jer stvarni rizik zavisi od vrste lekova, doza, bolesti, godina, funkcije bubrega i jetre i drugih faktora.
Posebno je važno da se u ukupan broj ne računaju samo lekovi dobijeni na recept. Vitaminski preparati, minerali, biljni proizvodi, dodaci ishrani i lekovi koji se kupuju bez recepta takođe mogu da stupe u interakciju sa redovnom terapijom.
Činjenica da je nešto biljnog porekla ili da se prodaje kao suplement ne znači da ne može promeniti dejstvo drugog preparata.
Starije osobe su naročito osetljive jer se sa godinama menjaju način na koji organizam razgrađuje i izlučuje lekove, funkcija bubrega i jetre, telesni sastav i reakcija na pojedine aktivne supstance.
Zbog toga doza koju mlađa osoba dobro podnosi kod starijeg pacijenta može imati drugačiji efekat, naročito kada se kombinuje sa nekoliko drugih terapija. Polifarmacija je povezana i sa većim rizikom od padova, hospitalizacija i drugih problema povezanih sa lekovima.
Još jedan problem je takozvana kaskada propisivanja. Neželjeno dejstvo jednog leka može biti pogrešno protumačeno kao nova bolest, posle čega se uvodi još jedan lek za lečenje simptoma koji je zapravo izazvala postojeća terapija. Time se broj preparata dodatno povećava, a uzrok tegobe ostaje neprepoznat.
Zato cilj nije uzimati što manje lekova po svaku cenu, već koristiti samo one za koje postoji opravdan razlog i kod kojih očekivana korist premašuje rizik.
Pacijenti sa dugom listom terapije trebalo bi povremeno da sa lekarom ili farmaceutom prođu kroz sve što uzimaju, uključujući preparate bez recepta, vitamine i suplemente, kako bi se proverilo da li je svaki od njih i dalje potreban.
Posebno nije bezbedno samostalno ukidati terapiju samo zato što pacijent smatra da uzima previše tableta. Nagli prekid pojedinih lekova može imati ozbiljne posledice.
Mnogo je sigurnije napraviti kompletnu listu svih preparata, pokazati je lekaru i proveriti postoji li dupliranje terapije, nepotrebna kombinacija ili lek koji više nema jasnu svrhu.
Suština racionalne terapije nije u broju kutija na stolu, već u tome da svaki lek ima jasno opravdanje. Više tableta ne znači automatski bolje zdravlje, a kod složene terapije upravo pažljiva kontrola svih preparata može biti jednako važna kao i izbor samog leka.
