Ruska mornarica ulazi u novu fazu razvoja podvodnih strateških sistema, u trenutku kada se bezbednosne tenzije između Moskve i zapadnih zemalja ne smanjuju. U središtu pažnje nalazi se specijalna nuklearna podmornica „Belgorod“, konstruisana za zadatke koji znatno prevazilaze ulogu klasičnih napadnih podmornica.
Bespilotna podvodna letelica „Posejdon“ na nuklearni pogon ušla je u pomorska ispitivanja na svojoj platformi, podmornici „Belgorod“. Reč je o sistemu koji može da nosi nuklearnu bojevu glavu megatonske klase i koji je zbog svojih karakteristika dobio naziv „oružje sudnjeg dana“.
Jedna od ključnih osobina „Posejdona“ jeste nuklearni pogonski sistem, zbog kojeg bi njegov domet teoretski mogao da bude praktično neograničen. Navodi se da može da zaroni na dubinu veću od 1.000 metara i razvije podvodnu brzinu veću od 100 kilometara na sat.
Takva kombinacija brzine i dubine predstavlja ozbiljan problem za postojeće protivpodmorničke sisteme. Klasična torpeda koriste propelere, dok je „Posejdon“ projektovan kao autonomno strateško sredstvo sposobno za dugotrajno kretanje ispod površine mora. Njegova putanja napada takođe bi mogla da bude teško predvidiva, što dodatno komplikuje pokušaj otkrivanja i presretanja.
Namena ovog sistema nije ograničena na direktan pogodak u ratni brod ili lučko postrojenje. „Posejdon“ je zamišljen tako da nuklearna eksplozija u blizini neprijateljske obale izazove ogromna razaranja i radioaktivnu kontaminaciju.
U javno dostupnim procenama pominjana je mogućnost stvaranja talasa visine čak do 500 metara u priobalnom području, koji bi mogao da uništi čitave pomorske baze. Međutim, upravo su tvrdnje o razmerama takvog cunamija među najspornijim procenama vezanim za „Posejdon“ i njegova stvarna dejstva u realnim uslovima nisu potvrđena.
Za transport i upotrebu ovog oružja Rusija je prilagodila „Belgorod“, podmornicu dugu 184 metra, sa podvodnim deplasmanom od gotovo 30.000 tona. Plovilo može istovremeno da nosi do šest „Posejdona“.
„Belgorod“ je prvobitno nastao na osnovi nuklearnih podmornica klase „Oskar“, namenjenih za nošenje krstarećih raketa, ali je tokom dugotrajnog programa izgradnje i modifikacije pretvoren u specijalnu platformu za podvodne sisteme nove generacije. Time je dobio potpuno drugačiju stratešku ulogu od podmornica na kojima je prvobitno zasnovan.
Američka mornarička obaveštajna služba ranije je procenjivala da bi kombinacija „Belgoroda“ i „Posejdona“ Rusiji omogućila izvođenje iznenadnog napada iz različitih delova Severnog Atlantika. Problem za protivnika predstavljala bi mogućnost da autonomno podvodno sredstvo do cilja stigne pravcem koji nije karakterističan za klasične raketne ili torpedne napade.
Čak ni udarna grupa nosača aviona zaštićena protivpodmorničkim patrolnim avionima ne bi automatski bila bezbedna ukoliko bi se „Posejdon“ pokazao sposobnim da u praksi ostvari projektovane performanse.
Postojeća sredstva protivpodmorničke borbe projektovana su prvenstveno za otkrivanje podmornica i konvencionalnih torpeda, dok bi veoma duboko i brzo autonomno sredstvo zahtevalo drugačiji pristup odbrani.
Razvoj sistema odvija se u vreme nastavka sukoba Rusije i Ukrajine i zapadnih isporuka naoružanja Kijevu, uključujući sisteme velikog dometa. Moskva istovremeno upozorava na posledice napada zapadnim oružjem na ciljeve na ruskoj teritoriji, pa demonstriranje novih strateških kapaciteta dobija i funkciju odvraćanja NATO-a.
Ipak, stvarna borbena efikasnost „Posejdona“ ostaje otvoreno pitanje. Među najvećim tehničkim izazovima nalaze se pouzdanost malog nuklearnog pogonskog sistema tokom dugotrajnog rada na velikim dubinama, navigacija, upravljanje i održavanje komunikacije i komandnog lanca.
Upravo zbog toga postoji velika razlika između projektovanih sposobnosti sistema i onoga što je do sada dokazano u operativnim uslovima. Pomorska ispitivanja „Belgoroda“ i njegovih specijalnih sistema treba da pokažu koliko su ambiciozno zamišljene karakteristike ostvarive van kontrolisanih uslova.
Za Rusiju „Posejdon“ ima značaj koji prevazilazi njegove neposredne borbene mogućnosti. Sistem predstavlja dodatni element nuklearnog odvraćanja koji nije zasnovan na tradicionalnoj kombinaciji interkontinentalnih balističkih raketa, strateških bombardera i podmornica sa balističkim raketama.
Ulazak „Belgoroda“ i „Posejdona“ u novu fazu ispitivanja zato otvara još jednu dimenziju strateškog nadmetanja Rusije i NATO-a: mogućnost nuklearnog udara koji bi do cilja stigao duboko ispod površine okeana, pravcem za koji postojeći sistemi protivraketne odbrane nisu ni projektovani.
