Evropska politika prema Rusiji sve više otvara pitanje šta je njen konačni strateški cilj i kakvu cenu EU može da podnese ukoliko se dugotrajna konfrontacija nastavi. Istovremeno sa vojnim i političkim zaoštravanjem, pojavljuju se problemi sa energentima, konkurentnošću, međunarodnim uticajem i unutrašnjim političkim jedinstvom.
Bivši britanski diplomata Alaster Kruk, osnivač Conflicts Foruma i nekadašnji savetnik za Bliski istok Havijera Solane, u razgovoru sa Glenom Dizenom ocenio je da evropski establišment postaje sve nervozniji jer vidi razvoj događaja u Ukrajini, ali ne pokazuje spremnost da preispita osnovne pretpostavke dosadašnje politike.
Jedno od pitanja koje se postavlja i među vojnim i političkim analitičarima jeste zašto se Evropa toliko duboko uključila u rat u državi koja nije članica EU niti NATO-a. Ukrajina nema obavezujuću savezničku zaštitu kakvu imaju članice NATO-a, dok Rusija nije u ratu sa EU.
Uprkos tome, zapadne države usmerile su stotine milijardi kroz različite oblike finansijske, budžetske i vojne pomoći Ukrajini. Deo sredstava dolazi kroz kredite, a deo kroz nepovratnu pomoć, dok se evropsko vojno prisustvo proširilo kroz instruktore i druge oblike podrške ukrajinskim snagama.
To otvara pitanje odnosa između cilja i rizika takve politike. Ruske trupe nisu krenule preko granica država EU, dok se evropsko uključivanje u ukrajinski sukob tokom rata povećavalo.
Dodatnu dimenziju predstavljaju akcije pojedinih evropskih država prema tankerima povezanim sa Rusijom. Presretanje i zaplena takvih brodova podižu nivo direktne konfrontacije i stvaraju mogućnost recipročnih poteza, iako Rusija nije vodila uporedivu kampanju zaplene evropskih trgovačkih brodova.
Istovremeno je Evropa radikalno promenila energetsku politiku na kojoj je decenijama gradila veliki deo svoje industrijske konkurentnosti. Jeftiniji ruski energenti bili su jedan od faktora koji su omogućavali evropskoj industriji, a posebno nemačkoj, da proizvodi robu konkurentnu na svetskom tržištu.
Prekid ili veliko smanjivanje tih energetskih veza povećalo je cenu energije i dodatno otežalo položaj evropske industrije upravo u trenutku kada Kina snažno povećava svoj industrijski i tehnološki kapacitet.
Time konfrontacija sa Rusijom prestaje da bude samo spoljnopolitičko i vojno pitanje. Ona postaje pitanje dugoročne sposobnosti evropskih ekonomija da se nadmeću sa Kinom i drugim velikim industrijskim centrima.
O motivima takve politike postoje različita tumačenja koja nisu utvrđene činjenice. Pojedini ruski analitičari tvrde da je jedan od dugoročnih interesa Zapada pristup ogromnim ruskim energetskim i prirodnim resursima u scenariju ruskog poraza.
Druga često iznošena teza odnosi se na vojnoindustrijski kompleks. Prema tom tumačenju, produžavanje konfrontacije povećava potražnju za oružjem i municijom, omogućava širenje proizvodnih kapaciteta i obezbeđuje dugoročne državne narudžbine vojnoj industriji.
Takve tvrdnje same po sebi ne dokazuju da su energenti ili interesi vojne industrije uzrok evropske politike. One, međutim, predstavljaju deo šire rasprave koja nastaje upravo zato što konačni strateški dobitak EU od dugotrajne konfrontacije ostaje predmet spora.
Kruk problem vidi iz drugog ugla. Po njegovom tumačenju, evropski establišment postaje sve nesigurniji i očajnije pokušava da sačuva političku strukturu koja je konfrontaciju sa Rusijom pretvorila u jedan od glavnih elemenata evropskog jedinstva.
Posle završetka „rata protiv terorizma“ ponovo se otvorilo pitanje osnovne svrhe NATO-a. Kruk smatra da je Rusija postala odgovor na taj problem, jer je konfrontacija sa Moskvom omogućila očuvanje NATO-a i nastavak snažnog američkog prisustva u Evropi.
Sličan proces, prema njegovoj proceni, dogodio se unutar EU. Unija ima duboke podele oko finansija i drugih pitanja, ali je podrška Ukrajini postala jedan od retkih velikih političkih projekata oko kojih se od članica zahteva visok nivo saglasnosti.
Zato Kruk posebno izdvaja jezik koji dolazi iz Brisela i insistiranje na jedinstvu. Njegova procena je da evropski establišment strahuje da bi ozbiljnije odstupanje pojedinih država ili političkih snaga moglo da pokrene mnogo širi proces fragmentacije.
U takvom modelu nastaje paradoks: ako je zajedničko suprotstavljanje Rusiji postalo jedan od temelja geopolitičkog jedinstva EU, eventualni mir sa Rusijom mogao bi da ukloni upravo faktor koji sada drži različite političke interese na okupu.
Time se otvara mnogo šire pitanje da li je transformacija EU iz prvenstveno geoekonomskog u geopolitički projekat bila strateška greška.
Evropa je nekada mogla da udružuje ogromnu ekonomsku težinu svojih članica i tu snagu pretvara u međunarodni politički uticaj. Kruk smatra da je pokušaj prelaska na klasičnu geopolitiku dao potpuno drugačiji rezultat.
Rusija više nema interes za ozbiljan politički dijalog sa evropskim prestonicama, Iran takođe ne vidi Evropu kao presudnog sagovornika, odnosi sa Kinom postali su problematični, dok ni odnosi sa SAD nisu bez dubokih neslaganja.
Njegov zaključak je izrazito pesimističan: Evropa se dovela u položaj u kojem ima sve manje prijatelja, a istovremeno nema dovoljno uticaja da odlučujuće menja događaje oko sebe.
Ta slabost postaje posebno važna ukoliko se geopolitička kriza spoji sa finansijskom.
Kruk smatra da jedan od najvećih rizika više nije neposredno na ratištu, već na tržištu državnog duga i obveznica. Kao potencijalni okidač mnogo šireg poremećaja izdvaja Japan i probleme sa održavanjem vrednosti jena.
Prema brojci koju je izneo, Skot Besent je u pokušajima stabilizacije potrošio oko 90 milijardi, pri čemu je deo intervencije uključivao prodaju evra radi kupovine jena. Kruk upozorava da valuta uprkos tome nastavlja da slabi.
Dalje slabljenje jena, prema njegovom objašnjenju, podiže kamatne stope i inflaciju i pogoršava već postojeće probleme. Ukoliko bi se poremećaj na tržištu obveznica proširio, posledice ne bi ostale ograničene na Japan.
Evropa bi takav finansijski udar dočekala u trenutku kada već snosi posledice skuplje energije, velikih izdvajanja povezanih sa Ukrajinom, ubrzanog naoružavanja i slabljenja industrijske konkurentnosti.
Najveći problem mogao bi biti to što stanovništvo nije pripremljeno za mogućnost naglog pogoršanja.
Kruk kao veoma konkretan primer navodi dizel. Ljudi bi, prema njegovom scenariju, mogli iznenada da otkriju da gorivo više nije normalno dostupno, da je uvedeno racionalisanje ili da pojedine kategorije potrošača imaju prioritet u snabdevanju.
Takav razvoj događaja predstavljao bi veliki psihološki šok upravo zato što evropska javnost nije pripremana za mogućnost ozbiljnog poremećaja svakodnevnog života.
U tome Kruk vidi jednu od najvećih slabosti sadašnjeg evropskog pristupa. Ne radi se samo o tome da političke elite mogu pogrešno proceniti Rusiju, Iran ili stanje svetske ekonomije, već da društva kojima upravljaju nisu pripremljena za cenu koju bi velika geopolitička i ekonomska kriza mogla da donese.
Evropa se zato nalazi pred pitanjem koje prevazilazi ishod rata u Ukrajini: koliko dugo može da održava strategiju konfrontacije sa Rusijom ako istovremeno gubi energetsku prednost, industrijsku konkurentnost i sposobnost da svojim ekonomskim potencijalom utiče na ponašanje drugih velikih sila.
