Rat u Ukrajini ulazi u fazu u kojoj posledice udara na infrastrukturu mogu postati važnije od svakodnevnih pomeranja linije fronta. Posebno mesto u toj promeni zauzimaju ukrajinske crnomorske luke, čije zatvaranje ili dugotrajno onesposobljavanje direktno pogađa trgovinu, izvoz i mogućnost buduće obnove zemlje.
Zatvaranje lučkog kompleksa kod Odese ne predstavlja samo problem za trenutne prihode Kijeva. George Bibi smatra da je mnogo važnija dugoročna posledica: Rusija je pokazala da može da zadrži sposobnost ugrožavanja ukrajinske ekonomske rekonstrukcije čak i nakon prestanka velikih kopnenih operacija.
Ukrajinska ekonomija zavisi od mogućnosti izvoza poljoprivrednih proizvoda i druge robe, dok je pristup Crnom moru jedan od ključnih kanala preko kojih takva trgovina može da se odvija. Ako luke ostanu zatvorene ili izložene ponovljenim napadima, problem više nije samo gubitak prihoda tokom rata već pitanje kakva ekonomija može postojati nakon njega.
U tome se nalazi jedna od najvećih promena strateške slike. Čak i ako se kopnena borbena dejstva zaustave, to samo po sebi ne znači da će investitori i donatori moći bezbedno da počnu obnovu industrijskih objekata, energetskih postrojenja, transportne infrastrukture i vojnih proizvodnih kapaciteta.
Rusija bi mogla da zadrži mogućnost udara na nove objekte i time nametne stalni rizik svakom velikom projektu obnove. To znači da bi završetak intenzivnih borbi mogao da ostavi Ukrajinu u stanju u kojem rat formalno više nije na sadašnjem nivou, ali normalna rekonstrukcija i dalje nije moguća.
Poseban problem predstavlja protivvazdušna odbrana. Zapad nema dovoljno kapaciteta da Ukrajini obezbedi količinu presretača potrebnu za potpuno suzbijanje ruske vazdušne kampanje. To nije samo pitanje novca ili političke volje. Proizvodni kapaciteti postavljaju ograničenje koje nije moguće ukloniti preko noći.
Proizvodnja raketa za sisteme Patriot ne može dovoljno brzo da dostigne nivo koji bi odgovarao ukrajinskim potrebama, dok Rusija proizvodi rakete, dronove i klizne bombe tempom koji dodatno opterećuje ukrajinsku PVO.
U takvim okolnostima pojavljuje se mogućnost da Moskva godinama zadrži zatvorene ili ugrožene ukrajinske luke ukoliko odluči da nastavi takvu strategiju. Isto važi za nove proizvodne objekte koji bi mogli biti povezani sa vojnom industrijom.
Ideja da se na teritoriji Ukrajine izgradi fabrika raketa Patriot zato nailazi na osnovni problem: takav objekat bi odmah postao potencijalna meta. Velike investicije ne mogu se posmatrati odvojeno od pitanja ko će ih zaštititi.
Bibi zato zaključuje da je Rusija praktično stekla veto nad ekonomskom rekonstrukcijom Ukrajine. Da bi velika obnova bila održiva, morao bi da postoji politički aranžman kojim bi se uklonila opasnost od novih udara.
To menja i logiku pregovora. Pitanje više nije samo koliko će teritorije kontrolisati jedna ili druga strana kada prestanu velike kopnene operacije. Jednako važno postaje pitanje da li će Ukrajina imati uslove da obnovi ekonomiju, energetiku, industriju i trgovinu.
Ako političkog kompromisa ne bude, Moskva ne mora nužno da nastavi veliko kopneno napredovanje da bi zadržala pritisak. Dovoljna može biti sposobnost da ugrozi ključne infrastrukturne i industrijske projekte.
Upravo zato Odesa postaje mnogo više od još jedne tačke na ratnoj karti. Kontrola mogućnosti pomorskog izvoza i sposobnost ugrožavanja infrastrukture mogu odlučivati ne samo o toku rata već i o tome kakva će država Ukrajina biti godinama nakon završetka najintenzivnijih borbi.
