Nuklearni udar na Iran otvorio bi Pandorinu kutiju: Ideja koja može promeniti planetu

Mogućnost upotrebe taktičkog nuklearnog oružja protiv Irana otvara problem koji daleko prevazilazi sam sukob na Bliskom istoku.

Čak i kada bi takvo oružje omogućilo uništenje određenih ciljeva, ostaje mnogo ozbiljnije pitanje: šta bi time bilo postignuto i kakve bi posledice nastale za čitav međunarodni sistem.

Prvo ograničenje jeste činjenica da nema pouzdanih pokazatelja da je takva odluka zaista doneta ili da je ozbiljno razrađena kao neposredan američki plan. U javnosti postoje informacije o tome da Donald Tramp razmatra različite mogućnosti, dok se njegovim savetnicima pripisuje snažno protivljenje nuklearnoj opciji.

Džon Miršajmer smatra da bi upravo takav otpor Trampovog okruženja bio logičan, jer je veoma teško pronaći vojni scenario u kojem taktičko nuklearno oružje rešava problem sa kojim se SAD suočavaju u Iranu.

Hladnoratovska koncepcija tog oružja nastala je u potpuno drugačijim okolnostima.

Zapadni stratezi razmatrali su mogućnost da snage Varšavskog pakta probiju odbranu NATO-a i velikim oklopnim formacijama krenu kroz Zapadnu Nemačku. Taktičke nuklearne bombe trebalo je da zaustave masovne koncentracije sovjetskih snaga koje konvencionalna vojska više ne bi mogla da zadrži.

Vojne simulacije pokazale su, međutim, koliko bi cena bila ogromna.

U vežbi „Carte Blanche“ iz 1955. zaključeno je da bi upotreba taktičkog nuklearnog oružja u odbrani Zapadne Nemačke mogla da ubije oko 1,7 miliona Nemaca i praktično uništi zemlju koju bi NATO pokušavao da odbrani.

Još ozbiljniji problem bio je prelazak sa taktičkog na strateški nuklearni nivo. Vežba „Proud Prophet“ iz 1983. pokazala je koliko bi bilo teško ograničiti nuklearni rat nakon što jednom počne. Lokalna nuklearna razmena mogla bi brzo da pokrene lanac udara koji završava opštim termonuklearnim ratom.

Iran danas predstavlja drugačiji slučaj.

Teheran nema nuklearno oružje kojim bi odgovorio na američki nuklearni udar, a nema ni velikog kopnenog rata između američkih i iranskih oklopnih snaga. Sukob je pre svega vazdušni i pomorski.

Zato se odmah postavlja pitanje šta bi bile mete taktičkih nuklearnih bombi.

Jedna mogućnost bila bi njihova upotreba u pokušaju otvaranja Ormuskog moreuza. Ali upravo tu vojna logika počinje da se raspada.

Za ozbiljno uništavanje ciljeva verovatno ne bi bile dovoljne veoma male nuklearne bojeve glave. Moralo bi da se upotrebi više snažnijih taktičkih bombi. Posledice radijacije ne bi ostale ograničene na Iran.

U neposrednoj blizini nalaze se Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Kuvajt i druge države čija bezbednost i ekonomija direktno zavise od Persijskog zaliva.

Nuklearna detonacija u prostoru kroz koji treba ponovo uspostaviti bezbednu plovidbu mogla bi zato proizvesti upravo suprotan rezultat od deklarisanog cilja.

Druga mogućnost bila bi bombardovanje ciljeva duboko unutar Irana kako bi vlast u Teheranu bila prisiljena na predaju.

Ni tu nema jasnog odgovora.

Jedna ili dve bombe na udaljene vojne objekte ne moraju naterati Iran da kapitulira. Ako ne uspeju, sledeće pitanje bilo bi da li povećati broj udara. Time bi se vojna operacija pretvorila u seriju nuklearnih napada na teritoriju države koja nema sopstvenu atomsku bombu.

Tada nastaje globalni problem.

Iran je potpisnik Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. Ako bi nuklearna supersila upotrebila atomsko oružje protiv takve države, mnoge druge zemlje mogle bi da izvuku veoma jednostavan zaključak: od nuklearnog napada najbolje štiti sopstvena nuklearna bomba.

Umesto sprečavanja proliferacije, mogao bi da počne novi talas nuklearnog naoružavanja.

Miršajmer upozorava i na rušenje takozvanog nuklearnog tabua. Nuklearno oružje nije korišćeno u ratu od 1945. godine. Njegova ponovna upotreba stvorila bi presedan i promenila način na koji Rusija, Kina, Izrael i druge sile procenjuju prihvatljivost takvih udara.

Drugim rečima, problem ne bi bio samo broj žrtava u Iranu.

Promenila bi se pravila prema kojima nuklearne sile već osam decenija pokušavaju da spreče ponovno korišćenje tog oružja.

Čak i ako bi Vašington postigao određeni vojni rezultat, cena bi mogla biti stvaranje sveta u kojem mnogo više država smatra da mora da poseduje atomsku bombu i u kojem njena upotreba više nije nezamisliva.

Takav ishod mogao bi da bude daleko opasniji od problema koji bi nuklearni napad trebalo da reši.