Rat dronovima u Ukrajini sve manje se svodi na pitanje koja strana može da proizvede više bespilotnih letelica. U prvi plan izlazi borba protiv ljudi koji ih lansiraju, kontrolišu i održavaju, dok se elektronsko ometanje i klasična sredstva protiv dronova pretvaraju u samo jedan deo mnogo šireg sistema.
Skot Riter smatra da ruske snage upravo na tome grade novu prednost. Suština pristupa, po njegovoj proceni, nije da se svaki dron obori u vazduhu, već da se pronađe mesto sa kojeg je lansiran i zatim uništi operater, čime se istovremeno uklanja i sposobnost jedinice da nastavi napade.
Kao primer navodi slučajeve u kojima ukrajinski operateri moraju makar kratko da napuste zaklon kako bi postavili ili aktivirali letelicu. Taj trenutak, čak i kada pokušavaju da se izlože samo nekoliko sekundi, može biti dovoljan za otkrivanje položaja. U jednom od opisanih slučajeva, nakon što je aktivnost operatera uočena, položaj je kasnije pogođen sa tri klizne bombe FAB-500.
Poseban problem predstavljaju dronovi povezani optičkim vlaknom. Takve letelice ne zavise na isti način od radio-veze i mogu da ostanu skrivene na zemlji dok druga bespilotna letelica namerno privlači dejstvo protivničkog sistema. Kada se protivdronovsko sredstvo aktivira protiv prve mete, druge letelice mogu da krenu iz zasede.
U toj slici značajno mesto zauzima ruski „Rubikon“, koji se opisuje kao specijalizovana jedinica za borbu protiv ukrajinskih dronskih posada. Njena uloga, prema iznetoj proceni, nije prvenstveno obaranje letelica, već lociranje i neutralisanje njihovih operatera.
Broj ljudi uključenih u „Rubikon“ procenjen je na između 5.000 i 8.000, uz tvrdnju da jedinica nastavlja da raste. Ako se takvo širenje nastavi, ona više ne bi morala da funkcioniše kao interventna snaga koja se prebacuje sa jednog ugroženog sektora na drugi, već bi mogla trajno da raspoređuje timove duž različitih delova fronta.
To bi promenilo i računicu ukrajinskih jedinica. Veliki broj dronova može kratkoročno da stvori ozbiljan problem ruskim snagama, ali se efekat smanjuje ako protivnik dovoljno brzo pronađe ljude koji njima upravljaju. U tom slučaju gubitak operatera može biti teži od gubitka same letelice, jer je potrebno vreme za obuku zamene.
Riter ovu promenu povezuje i sa prisustvom američkog vojnog osoblja uz ukrajinske jedinice. On tvrdi da američki pripadnici borave na terenu kako bi stekli neposredno iskustvo i proučili način na koji Rusija vodi savremeni rat, a zatim ta znanja preneli nazad u sistem obuke.
Problem je, prema toj oceni, što se američki ljudi često vezuju za jedinice koje su pretrpele velike gubitke i čiji su iskusni operateri već zamenjeni novim ljudima. Umesto da posmatraju veteranske timove sa dugim borbenim iskustvom, mogu da završe uz posade koje su tek izašle iz obuke i koje nemaju dovoljno vremena da razviju sopstvenu taktiku.
Zaključak je da iskustvo iz Ukrajine neće automatski dati Zapadu odgovor na ruski model ratovanja dronovima. Ako se fokus zadrži samo na tehnologiji za obaranje letelica, dok se zanemari sistematski lov na njihove operatere, može se izvući pogrešna lekcija iz rata u kojem se taktika menja gotovo iz meseca u mesec.
