Mogućnost ruskog napada na baltičke članice NATO-a postala je jedno od najtežih pitanja evropske bezbednosti, jer bi takav potez gotovo trenutno otvorio krizu između nuklearno naoružanih sila.
Međutim, u raspravi o toj opasnosti pojavljuje se osnovni problem: Nema jasnih pokazatelja da Moskva trenutno priprema takvu operaciju.
Posebnu pažnju izazvala je kratka poseta Moskvi direktora CIA Džona Ratklifa. Iz izveštaja na koje se u razgovoru poziva proizlazi da je jedna od poruka ruskoj strani bila upozorenje da ne napada baltičke države niti testira NATO.
Ratklif je, prema istom izvoru koji je pomenut u razgovoru, razgovarao i o Iranu i pokušaju da se Moskva podstakne da smanji ekonomske veze sa Teheranom. Džon Miršajmer, međutim, ne vidi jasnu osnovu za pretpostavku da je ruska invazija Baltika neposredna.
U razgovoru su navedeni izveštaji prema kojima rukovodstva Estonije, Letonije i Litvanije nisu registrovala rast neposredne pretnje kopnenim napadom. To ne znači da baltičke države ne vide druge rizike.
Zabrinutost postoji zbog sajber-operacija, pokušaja uticaja na javno mnjenje i mogućih incidenata sa dronovima. Međutim, takve pretnje nisu isto što i koncentracija snaga za invaziju. Ako nema vidljivih priprema, postavlja se pitanje šta je Ratklif pokušavao da spreči.
Jedna teorijska mogućnost bila bi da Rusija zbog neuspeha u Ukrajini zaključi da konvencionalnim putem ne može da ostvari svoje ciljeve i zato odluči da eskalira prema nekoj istočnoevropskoj članici NATO-a. U razgovoru je taj scenario povezan sa idejama Sergeja Karaganova o snažnijem pritisku na Zapad.
Problem sa tom pretpostavkom jeste stanje na ukrajinskom ratištu opisano u razgovoru. Ruske snage, prema iznetoj proceni, ostvaruju povoljne rezultate, dok vazdušna kampanja ozbiljno pogađa ukrajinsku infrastrukturu i ekonomiju.
U takvim okolnostima Moskva ima mnogo manje razloga da otvara potpuno novi front protiv NATO-a. Rat sa baltičkim državama ne bi bio samo dodatna vojna operacija. Zbog njihovog članstva u NATO-u otvorio bi pitanje direktne intervencije celog saveza.
Takav potez bi zato imao smisla pre svega u situaciji u kojoj bi rusko rukovodstvo procenilo da mu je ostalo veoma malo drugih opcija. Miršajmer upravo zbog toga smatra malo verovatnim scenario u kojem Rusija, dok joj situacija na ukrajinskom frontu ide u korist, dobrovoljno otvara mnogo opasniji sukob sa NATO-om.
Još jedan element dodatno komplikuje priču. Prema navodima koji su pomenuti u razgovoru, lideri samih baltičkih zemalja pokušavali su da uvere stanovništvo da nema pokazatelja da neposredno predstoji veliki ruski napad.
Zbog toga ostaje nejasno zašto je upravo ta tema imala toliko važno mesto u razgovorima sa Moskvom. Moguće je da je cilj bio preventivno odvraćanje, odnosno upozorenje mnogo pre nego što se pojave konkretne vojne pripreme. Takva politika sama po sebi nije neobična.
Ali postoji i rizik da se stalnim predstavljanjem hipotetičkog scenarija kao neposredne opasnosti stvori nova eskalaciona dinamika. Ako NATO zbog pretpostavljene ruske pretnje dodatno ojačava snage na Baltiku, Moskva to može protumačiti kao pripremu Zapada za sopstvene operacije.
Rusija zatim raspoređuje dodatne snage, što NATO koristi kao potvrdu prvobitne procene. Tako bezbednosna dilema ponovo počinje da deluje. U isto vreme, mnogo konkretniji rizik postoji drugde.
Britanske i francuske krstareće rakete koriste se u ratu protiv Rusije, a Moskva je otvoreno upozorila da odgovor može obuhvatiti britanske ciljeve i izvan Ukrajine. Za razliku od hipotetičke ruske invazije Baltika, ovde već postoji stvaran lanac događaja: isporučene rakete, izvršeni udari i javno upozorenje o mogućoj odmazdi.
Zbog toga trenutno najveća opasnost možda ne leži u ruskim tenkovima koji kreću prema Baltiku. Mnogo realnija eskalaciona tačka može nastati ako se postojeći rat u Ukrajini proširi na direktan obračun Rusije sa jednom državom NATO-a.
