Kraj Hladnog rata otvorio je mogućnost da Evropa dobije potpuno drugačiji bezbednosni sistem, u kojem Rusija ne bi bila trajni protivnik Zapada, već potencijalni deo šire političke arhitekture.
Ta mogućnost, međutim, nije dugo trajala. Promena američke politike tokom devedesetih postepeno je vratila logiku podele kontinenta i stvorila uslove za konfrontaciju koja je mnogo godina kasnije kulminirala ratom u Ukrajini.
O tome je u razgovoru sa Glenom Dizenom govorio pukovnik Lorens Vilkerson, bivši šef kabineta američkog državnog sekretara Kolina Pauela. Njegova ključna tvrdnja jeste da američki politički vrh nije jednostavno pogrešno procenio rusku reakciju na širenje NATO-a.
U Vašingtonu je, kako ocenjuje, postojala svest da će Moskva takvo pomeranje vojnog saveza prema njenim granicama doživeti kao direktan udar na sopstvene bezbednosne interese.
Tokom administracije Džordža H. V. Buša razmatrana je sasvim drugačija evropska budućnost. U razgovorima u kojima su učestvovali američki predsednik, vojni vrh i tadašnji sekretar odbrane postojala je ideja da ujedinjenje Nemačke i njeno zadržavanje u NATO-u ne treba da dovede do stvaranja nove neprijateljske Rusije.
Jedan od elemenata tog pristupa bila je evropska bezbednosna struktura sa znatno većom političkom autonomijom Evrope. Drugi je podrazumevao put kojim bi Rusija mogla da bude uključena u političke strukture, a u određenim okolnostima i u širu vojnu organizaciju, ukoliko bi se sa tim saglasile obe strane.
Takav model trebalo je da zameni hladnoratovsku podelu novom arhitekturom u kojoj bi i istočna i zapadna Evropa bile deo jednog bezbednosnog prostora. Rusija, u toj koncepciji, nije bila zamišljena kao država koju treba izolovati sa kontinenta.
Prelom se vezuje za dolazak Bila Klintona u Belu kuću. Američka politika tada je krenula putem širenja NATO-a, dok je prethodna ideja o postepenom integrisanju Rusije počela da nestaje.
Promena nije bila samo geopolitička. U razgovoru se američko širenje NATO-a povezuje i sa rastućim uticajem korporativnih interesa i vojno-industrijskog kompleksa. Logika je bila jednostavna: širi savez znači više država koje prelaze na zapadne vojne standarde, a time i veće tržište za američke proizvođače naoružanja.
Istovremeno je postojala procena da Rusija nema dovoljno snage da zaustavi promenu odnosa moći. Zapadni pristup polazio je od pretpostavke da će se Moskva protiviti širenju NATO-a, ali da će na kraju morati da prihvati novu realnost.
Slična logika odnosila se i na protivraketnu odbranu. Novi sistemi mogli su da se uvode postepeno, jedan po jedan, dok bi Rusija svaki novi korak morala da prihvati kao već svršenu činjenicu. Dugoročna pretpostavka bila je da Moskva nema efikasnu alternativu prilagođavanju nepovoljnijem poretku.
Ukrajina je u toj strategiji postala najosetljivija tačka. Ako se zemlja ne bi formalno uključila u NATO, njeno približavanje vojnoj i političkoj orbiti saveza ipak bi promenilo strateški položaj Rusije.
Vilkerson upravo tu vidi jedan od osnovnih uzroka sadašnjeg sukoba. Po njegovoj proceni, rat nije rezultat nepredvidive reakcije Moskve, već dugog procesa tokom kojeg su upozorenja i ruske bezbednosne primedbe tretirani kao nešto što se može ignorisati.
Najvažnija greška, iz ove perspektive, nije bila pogrešna procena ruskog protivljenja, već pogrešna procena ruske sposobnosti i spremnosti da u jednom trenutku odbije dalje prilagođavanje.
Drugim rečima, Zapad je računao na zemlju koja će protestovati, ali ipak popustiti.
Umesto toga dobio je Rusiju spremnu da rizikuje dalekosežnu konfrontaciju kako bi promenila pravac kojim se evropski bezbednosni sistem kretao.
Zbog toga se sadašnja kriza ne može posmatrati samo kroz događaje poslednjih nekoliko godina. Njeni koreni sežu u prve godine nakon raspada Sovjetskog Saveza, kada je Vašington birao između dva koncepta: Evrope koja bi postepeno uključivala Rusiju i Evrope organizovane oko širenja NATO-a.
Izabran je drugi model. Njegove posledice sada određuju bezbednost čitavog kontinenta.
