Najopasniji scenario nije da sadašnji rat još dugo traje, već da se pokaže kako je dosadašnji sukob predstavljao samo uvod u mnogo širu konfrontaciju.
Poređenje sadašnjeg trenutka sa godinama koje su prethodile najtežoj fazi Drugog svetskog rata otvara pitanje koliko se međunarodni sistem približio tački sa koje više neće biti moguć povratak bez mnogo većeg sukoba.
Aleksandar Dugin je u razgovoru sa Sergejem Mordanom izneo procenu da sadašnja konfrontacija možda već predstavlja Treći svetski rat, iako još nije dostigla njegovu krajnju formu. Posebno upozorava na približavanje nuklearnom pragu i smatra da verovatnoća upotrebe takvog oružja raste.
Ko bi ga prvi upotrebio, gde bi se to dogodilo i pod kojim okolnostima ostaje otvoreno pitanje. Upravo ta neizvesnost čini sadašnju situaciju posebno opasnom: mogućnost nuklearne eskalacije više se ne posmatra samo kao apstraktna pretnja udaljena od konvencionalnog rata.
U završnici razgovora sadašnji trenutak poređen je sa 1940, 1941. i 1942. godinom. Suština analogije nije u tvrdnji da se istorija doslovno ponavlja, već u proceni da se svet možda nalazi u ranoj fazi procesa čiji će najteži događaji uslediti kasnije.
U tom poređenju posebno mesto ima 1941. godina, kada je Sovjetski Savez ušao u najtežu fazu Velikog otadžbinskog rata. Ako je analogija makar delimično tačna, dosadašnje četiri godine sukoba ne bi predstavljale završnicu već period posle kojeg tek dolazi odlučujuće iskušenje.
Takvu procenu dodatno pojačava širenje posledica rata na rusku teritoriju. Civilne žrtve, udari na gradove i industrijska postrojenja i sve manja razlika između fronta i pozadine predstavljaju argument da sukob već menja karakter.
Rat je pritom dobio i snažnu ličnu dimenziju. Duginova ćerka Darja poginula je 2022. godine, a u razgovoru je pomenuto koliko je ljudi tokom sukoba izgubilo članove porodice i koliko ih svakodnevno nastavlja da ih gubi. U takvim okolnostima linija koja je nekada jasno razdvajala vojnike na frontu od civilnog stanovništva postaje sve manje čvrsta.
Iz toga proizlazi njegova ocena da čitavu Rusiju treba posmatrati kao svojevrsni front. To nije tvrdnja da je svaki deo zemlje izložen istom nivou neposredne opasnosti, već politička i ratna procena da posledice konfrontacije više nisu ograničene na područje borbenih operacija.
Nuklearna dimenzija dodatno povećava ulog. Ako se konfrontacija Rusije i Zapada bude širila bez političkog mehanizma koji bi je zaustavio, svaka nova faza nosi rizik pogrešne procene, direktnijeg sukoba velikih sila i prelaska granice koja tokom dosadašnjeg rata nije pređena.
Zbog toga završna poruka razgovora potpuno obrće očekivanje da je najteži period već prošao. Četiri godine rata donele su velike ljudske gubitke i duboke političke promene, ali same po sebi nisu dokaz da se sukob približava kraju.
Naprotiv, sadašnji trenutak posmatra se kao period u kojem će biti neophodna mnogo veća mobilizacija države i društva, napuštanje unutrašnjih podela iz mirnodopskog perioda i prihvatanje mogućnosti da konfrontacija tek ulazi u svoju odlučujuću fazu.
Najdramatičnija procena čitavog razgovora zato glasi da rat nije događaj koji Rusija ostavlja iza sebe. Ako se nastavi sadašnja putanja eskalacije, ono što je zemlja prošla moglo bi biti manje od onoga što je tek čeka.
