Izrael i Turska približavaju se sve opasnijoj liniji sukoba na Bliskom istoku, a iza zaoštravanja političke retorike i vojnih poteza nalazi se mnogo dublja borba za energetske resurse, tranzitne pravce i buduću raspodelu prihoda u istočnom Mediteranu.
Mihail Hazin je u komentaru aktuelnih događaja ocenio da se region kreće prema novom velikom ratu i da se taj proces najjasnije vidi u pogoršanju odnosa Izraela i Turske.
Benjamin Netanjahu i Redžep Tajip Erdogan tokom prethodne nedelje više puta su veoma oštro govorili jedan o drugom, dok je političku konfrontaciju počela da prati i rastuća vojna napetost.
Posebno važan događaj nije samo novi izraelski udar na Gazu, već napad na vazduhoplovnu bazu na području Sirije kod Alepa, na koju je, kako je navedeno u komentaru, trebalo da budu prebačene turske snage.
Takav potez tumači se kao neposredna izraelska poruka Ankari da prisustvo turskih snaga u području koje Izrael smatra svojim bezbednosnim okruženjem neće biti tolerisano.
Time se menja karakter konfrontacije. Više nije reč samo o oštroj retorici dva regionalna lidera ili različitim interesima njihovih država u Siriji. Pojavljuje se mogućnost da potezi jedne strane neposredno utiču na vojno raspoređivanje druge.
Iza toga se nalazi ekonomski sukob koji bi mogao biti još važniji od trenutnih političkih nesuglasica.
I Izraelu i Turskoj potrebni su spoljna tržišta i veliki izvori prihoda, dok istočni Mediteran raspolaže resursima sposobnim da dugoročno utiču na ekonomski položaj država regiona.
Posebno mesto zauzima prirodni gas sa mediteranskog šelfa i nalazište Levijatan. Kontrola proizvodnje, transporta i tržišta tog energenta nije samo komercijalno pitanje, već postaje deo regionalne raspodele moći.
Drugi potencijalno veliki interes predstavlja tranzit bliskoistočne nafte preko Sirije i eventualno Jordana prema obali Sredozemnog mora.
Dolaskom energenata do mediteranske obale problem se, međutim, ne završava. Transport dalje vodi preko Sredozemlja i prostora oko Kipra, čime se neposredno otvara pitanje turskih interesa.
Ankara će, prema ovoj proceni, pokušati da obezbedi sopstveni deo prihoda i uticaja nad energetskim tranzitom. Za Tursku bi prihvatanje sistema iz kojeg je praktično isključena značilo gubitak ekonomskog i geopolitičkog položaja na prostoru koji smatra vitalnim.
Izrael, sa druge strane, nema interes da dozvoli raspodelu koja bi Turskoj omogućila kontrolu ili značajan uticaj nad pravcima od kojih mogu zavisiti izraelski energetski prihodi.
Tako nastaje sukob u kojem kompromis postaje sve teži. Ono što na površini izgleda kao spor oko Sirije ili politički obračun Netanjahua i Erdogana zapravo se povezuje sa mnogo većim pitanjem – ko će kontrolisati ekonomsku arhitekturu istočnog Mediterana.
Hazin zbog toga dolazi do izrazito pesimistične prognoze: Čak i ako nijedna strana sama po sebi ne želi rat, smatra da suprotstavljeni interesi guraju Izrael i Tursku prema sukobu koji postaje neizbežan.
To je prognoza, a ne utvrđen budući ishod, ali vojni potezi u Siriji daju joj znatno ozbiljniji kontekst. Ako izraelski napadi budu direktno povezani sa sprečavanjem turskog vojnog raspoređivanja, prostor između političke konfrontacije i neposrednog sudara dve regionalne sile postaje sve uži.
Ulog pritom nije samo Sirija. U pozadini su Levijatan, energetski putevi, Kipar, pristup Sredozemlju i raspodela budućih prihoda od gasa i tranzita nafte. Upravo zbog toga sadašnje zaoštravanje može predstavljati početak mnogo šire borbe za kontrolu jednog od strateški najvažnijih prostora Bliskog istoka.
