Ruske snage mogu da nastave operacije u Donbasu i Zaporožju sa sadašnjim brojem ljudi, ali bi pokušaj prelaska Dnjepra, ulaska na desnu obalu Hersonske oblasti i stvaranja neposredne vojne pretnje Odesi zahtevao sasvim drugačiji obim rata.
Skot Riter procenjuje da se na ukrajinskom ratištu trenutno nalazi između 700.000 i 800.000 ruskih vojnika. To je znatno više nego na početku sukoba, kada je broj angažovanih snaga procenio na oko 200.000, odnosno oko 500.000 nakon mobilizacije 300.000 rezervista.
Rusija od tada, prema toj proceni, nije morala da pokrene novu mobilizaciju iste vrste jer mesečno privlači približno 20.000 do 40.000 novih ljudi. Oni prolaze obuku i postepeno ulaze u jedinice koje već dejstvuju na frontu.
Takav broj je dovoljan za sadašnje prioritete. Glavni vojni cilj vidi se u završavanju operacija u Donbasu, dok se Zaporožje označava kao sledeći važan pravac. Istovremeno je moguće stvaranje tampon-zona na drugim delovima granice i održavanje pritiska na širokom frontu.
Situacija bi se promenila ukoliko bi Moskva odlučila da pređe Dnjepar velikim snagama. Sama reka predstavlja ogromnu logističku prepreku. Prebacivanje desetina ili stotina hiljada ljudi, oklopnih sredstava, artiljerije, goriva i municije preko velikog vodenog toka zahtevalo bi novu vojnu organizaciju i znatno veće rezerve.
Za operaciju takvog obima, čiji bi cilj bio desna obala Hersonske oblasti i dalje približavanje Odesi, procenjuje se da bi Rusiji bilo potrebno dodatnih 300.000 do 500.000 vojnika.
To ne znači da bi toliko ljudi moglo odmah da bude poslato na front. Mobilizovani vojnici moraju da budu opremljeni, organizovani u jedinice i obučeni. Iskustvo mobilizacije iz 2022. pokazalo je da su prve snage mogle da budu upotrebljene relativno brzo, ali je za potpuno raspoređivanje mobilisanog kontingenta bilo potrebno više meseci.
Riter zato smatra da bi pripreme za eventualnu veliku prolećnu ofanzivu morale da budu vidljive još tokom prethodne jeseni. Mobilizacija 300.000 do 500.000 ljudi bila bi toliko veliki poduhvat da bi teško mogla da ostane neprimećena, a zasad ne vidi pokazatelje da je takva odluka već doneta.
To otvara važno pitanje o stvarnim ruskim ciljevima. Moskva ne mora nužno da bira između mirovanja i ogromne nove ofanzive. Postoji i mogućnost nastavka sadašnjeg pritiska na više pravaca uz postepeno iscrpljivanje ukrajinskih rezervi, infrastrukture i finansija.
Takav pristup omogućava Rusiji da izbegne političku i ekonomsku cenu nove masovne mobilizacije, dok istovremeno zadržava veliki broj snaga na frontu. Ako protivnička strana nastavi da slabi brže nego što Rusija mora da povećava sopstveni angažman, vojni cilj može biti ostvaren bez prelaska na znatno veći nivo mobilizacije.
Upravo zato pitanje Odese nije samo pitanje geografije. Ono je pokazatelj toga da li će Moskva rat rešavati velikim prodorom preko Dnjepra ili će pokušati da postojeći odnos snaga pretvori u politički i vojni slom protivnika bez još jedne mobilizacije stotina hiljada ljudi.
Ni u kom slucaju. Sto je veci grad lakse je prekinut snabdevanje jer je jednostavno vise stanovnika, trebaju vise robe. Dakle i u slycaju Odese, oprobani recept blokade snabdevanja i dodatni recept. Baciti stanovnicima Odese dronovima osobno naoruzanje kako bi vecinski Rusi poceli borbe protiv ukronacista u samoj Odesi