Zapadna strategija prema ratu u Ukrajini počiva na pretpostavci da se Rusija može dovoljno oslabiti da na kraju prihvati politički i vojni ishod koji joj ne odgovara.
Međutim, upravo na krajnjoj tački takvog scenarija pojavljuje se rizik koji potpuno menja računicu.
Velika nuklearna sila ne mora da prihvati konvencionalni poraz ako njeno rukovodstvo proceni da su ugroženi opstanak države ili njeni vitalni bezbednosni interesi. Zbog toga pokušaj ostvarivanja potpune pobede nad takvom državom nosi rizik koji ne postoji u sukobima sa manjim silama.
Džefri Saks u razgovoru sa Paskalom Lotazom ocenjuje da Zapad ne može ostvariti konačnu pobedu nad Rusijom na način na koji je to moguće protiv države koja nema nuklearni arsenal.
Prema njegovoj proceni, Moskva bi, ukoliko bi se suočila sa izborom između strateškog poraza koji smatra egzistencijalnim i dalje eskalacije, mogla izabrati nuklearnu eskalaciju.
To ne znači da je takav razvoj događaja neposredan. Naprotiv, procena izneta u razgovoru jeste da Rusiji verovatno neće biti potrebno da dođe do te tačke jer može ostvariti svoje ciljeve protiv Ukrajine konvencionalnim sredstvima.
U tome se nalazi paradoks zapadne politike. Ako Rusija napreduje konvencionalnim putem, Ukrajina se suočava sa sve težom situacijom. Ako bi Zapad pokušao da preokrene takav razvoj događaja sve direktnijim uključivanjem i dovođenjem Rusije pred mogućnost velikog strateškog poraza, rizik eskalacije rastao bi zajedno sa pritiskom na Moskvu.
Nuklearno oružje u takvoj situaciji nije samo sredstvo za vođenje rata. Ono menja samu logiku pobede.
Konvencionalni sukob podrazumeva mogućnost da jedna strana bude vojno poražena i potom prihvati političke uslove pobednika. Kod sukoba između nuklearnih sila taj model prestaje da bude pouzdan kada poražena strana poseduje sredstva sposobna da izazovu katastrofalnu štetu protivniku.
Saks zato smatra da ideja o zapadnoj pobedi nad Rusijom ima unutrašnju granicu. Što se više približava potpunom porazu Moskve, to se više približava trenutku u kojem rusko rukovodstvo dobija podsticaj da promeni nivo sukoba.
U tom kontekstu Ukrajina postaje mesto na kojem se sudaraju dve potpuno različite računice. Zapadne zemlje mogu verovati da povećavanje vojne pomoći postepeno podiže cenu rata za Moskvu. Rusija isti proces može posmatrati kao progresivno približavanje neposrednom sukobu sa NATO-om.
Ako obe strane nastave da povećavaju ulog, svaka sledeća odluka donosi manje prostora za povlačenje.
Najveća opasnost zato možda nije unapred doneta odluka neke strane da započne nuklearni rat. Mnogo realniji mehanizam jeste niz eskalacija u kojima svaka pojedinačna odluka izgleda ograničeno, dok njihov zbir dovodi učesnike do situacije iz koje više nema bezbolnog izlaza.
U takvom scenariju pitanje prestaje da bude ko će osvojiti određenu teritoriju ili dobiti jednu vojnu kampanju. Ulog postaje sposobnost političkih rukovodstava da zaustave proces pre nego što jedna strana zaključi da više nema prihvatljivu konvencionalnu opciju.
Upravo zbog toga pokušaj potpune strateške pobede nad nuklearnom silom nosi sasvim drugačiju vrstu rizika od običnog rata.
Krajnji paradoks sadašnje strategije jeste da što se odlučnije pokušava ostvariti potpuna pobeda, to potencijalna cena te pobede može postajati neprihvatljivija.
