NATO razrađuje novi koncept odbrane istočnog krila za slučaj velikog sukoba sa Rusijom, u trenutku kada se evropske članice Alijanse sve intenzivnije prilagođavaju mogućnosti ratovanja visokog intenziteta.
Promene obuhvataju način reagovanja na pretnje, upotrebu novih tehnologija i zaštitu prostora unutar evropskih država.
Prema pisanju nemačkih medija, planovi ne podrazumevaju samo odbranu teritorije članica NATO-a. U slučaju sukoba predviđaju se i udari na vojne i logističke ciljeve protivnika, uključujući aerodrome, vojnu industriju, mostove, železnicu, komandne centre i komunikaciona čvorišta, uz masovnu upotrebu dronova i autonomnih sistema.
Vojni analitičar Vlade Radulović ocenjuje da se NATO Land Warfighting Concept razlikuje od ranijeg pristupa odbrani istočnog krila. Prethodna strategija podrazumevala je prihvatanje borbe na određenom delu teritorije i čekanje savezničkih pojačanja, dok novi koncept predviđa reagovanje čim se uoči da pretnja počinje da se razvija.
„Ne dozvoljava se ni jedan centimetar ulaska na teritoriju. Kada primetite da nešto kreće, odmah stupate u borbu“, rekao je Radulović za RTS. Takav pristup podrazumevao bi dejstva ne samo na liniji kontakta već i protiv ciljeva duboko na teritoriji protivnika.
Važan deo koncepta predstavlja mreža različitih senzora namenjenih ranom otkrivanju pretnji. Istovremeno bi znatno veću ulogu dobili dronovi i druge autonomne platforme, što pokazuje koliko su iskustva savremenih sukoba promenila planiranje kopnenih operacija.
Posebnu dimenziju predstavljaju hibridne pretnje i zaštita infrastrukture daleko od potencijalnog fronta. Incident u Lajpcigu, gde je pronađen dron sa eksplozivom, bez obzira na sporna tumačenja njegove ispravnosti i mogućnosti dejstva, ponovo je otvorio pitanje zaštite kritične infrastrukture i bezbednosti vazdušnog saobraćaja u Evropi.
U pozadini tih priprema nalazi se i mogućnost izuzetno brze eskalacije. Eventualni sukob na istočnom krilu mogao bi, prema proceni vojnog analitičara, da pređe iz konvencionalne faze u upotrebu taktičkog, a zatim i strateškog nuklearnog oružja. U takvim scenarijima vreme potrebno za eskalaciju moglo bi da se meri danima, „možda i kraće“.
Spoljnopolitički novinar Danijel Šunter novi koncept posmatra u širem okviru povratka NATO-a i Evrope na „hladnoratovska podešavanja“. Posle početka rata u Ukrajini 2022. godine evropske države počele su da se prilagođavaju mogućnosti sukoba visokog intenziteta, ali i tehnologijama koje ubrzano menjaju način ratovanja.
Iako NATO tvrdi da trenutno ne vidi neposrednu opasnost od ruskog napada, pripreme obuhvataju različite scenarije. Među njima su hibridne pretnje, incidenti sa dronovima i sabotaže kritične infrastrukture u Nemačkoj, kao i aktivnosti u blizini ruske eksklave Kalinjingrada.
Kalinjingradska oblast ima posebno mesto u bezbednosnim kalkulacijama zbog svog geografskog položaja i značaja kao ruskog vojnog uporišta. U neposrednom regionalnom okruženju nalazi se i Suvalkski koridor, kopnena veza baltičkih država sa ostatkom teritorije NATO-a, zbog čega taj prostor ima veliki strateški značaj.
Alijansa istovremeno pojačava vojno prisustvo na istočnom krilu. Jedan od važnih poteza je raspoređivanje nemačke oklopne brigade u Litvaniji, čime se povećavaju snage dostupne u neposrednoj blizini potencijalno najosetljivijih područja.
Razrada ovakvih planova nema samo vojnu već i političku funkciju. Vojne strukture pripremaju scenarije za najteže moguće okolnosti, dok objavljivanje pojedinih detalja može služiti kao poruka odvraćanja potencijalnom protivniku.
NATO i Sjedinjene Američke Države na taj način nastoje da demonstriraju jedinstvo i sposobnost odgovora na eventualne pretnje.
Istovremeno, novi koncept pokazuje da se odbrana istočnog krila više ne planira isključivo kao borba na granici članica Alijanse, već kao operacija koja bi u slučaju velikog sukoba mogla da obuhvati vojne, industrijske i logističke ciljeve duboko na teritoriji protivnika.
Vojnim analitičarima, ne samo u Rusiji već i na Zapadu, nije jasno zašto su se Zapad, a pre svih EU, toliko duboko uključili u rat u Ukrajini, iako Ukrajina nije članica EU niti bilo koje druge strukture Unije.
Postavlja se pitanje zašto Zapad šalje stotine milijardi u Ukrajinu kroz kredite, vojnu pomoć i nepovratna sredstva, kada Rusija nije u ratu sa EU, niti su ruske trupe krenule prema granicama država Unije. Nasuprot tome, zapadni vojni instruktori došli su u Ukrajinu, a vojna podrška Kijevu neprekidno se povećava.
Dodatno pitanje predstavlja postupanje pojedinih evropskih država prema tankerima povezanim sa Rusijom, uključujući njihovo presretanje i zaplenu, dok Rusija prema tim državama nije preduzela uporedive mere.
Istovremeno se EU odrekla jeftinih ruskih energenata, na kojima je decenijama gradila važan deo svoje ekonomske strategije i industrijske konkurentnosti, da bi zatim počela da gubi korak u globalnoj ekonomskoj trci, posebno sa Kinom.
Upravo zbog toga pojedini ruski, ali i zapadni analitičari tvrde da se iza sukoba kriju mnogo širi geopolitički i ekonomski interesi. Jedna od njihovih teza jeste da Zapad želi da se domogne ogromnih ruskih energetskih i prirodnih resursa ukoliko Rusija izgubi rat i bude dovoljno oslabljena da više ne može samostalno da kontroliše način njihovog korišćenja.
Istovremeno se iznose tvrdnje da zaoštravanje i produžavanje konfrontacije sa Rusijom odgovara vojnoj industriji, kojoj rast vojnih budžeta, ogromne narudžbine naoružanja i pražnjenje postojećih arsenala otvaraju prostor za širenje proizvodnih kapaciteta.
Iz tog ugla, pitanje više nije samo zašto Zapad pomaže Ukrajini, već koji se dugoročni politički, energetski i ekonomski interesi nalaze iza konfrontacije sa Rusijom.
