Američka spoljna politika ne oblikuje se samo u Beloj kući, Stejt departmentu i Kongresu.
Iza formalnog sistema vlasti postoji obaveštajni aparat sa ogromnim finansijskim sredstvima, operativnim mogućnostima i sposobnošću da sprovodi akcije čiji puni obim, prema jednoj od najtežih tvrdnji iz razgovora Glena Dizena, ponekad nije poznat ni samom američkom predsedniku.
Takvu sliku izneo je pukovnik Lorens Vilkerson, bivši šef kabineta državnog sekretara Kolina Pauela, govoreći o iskustvima iz američke administracije i načinu na koji je lično posmatrao rad obaveštajnih struktura.
Posebno mesto u njegovom izlaganju zauzima Ukrajina. CIA je, prema njegovoj oceni, danas veoma duboko uključena u događaje u toj zemlji, do te mere da je ruska strana smatra jednim od ključnih američkih instrumenata na terenu.
Tvrdnja ide i korak dalje. Deo aktivnosti koje se tamo odvijaju, smatra on, nije u potpunosti poznat predsedniku Sjedinjenih Država. Uz Ukrajinu pominju se i Moldavija, Jermenija i Gruzija, kao prostori na kojima američke službe imaju aktivnu ulogu.
U širu mrežu uključene su i druge zapadne obaveštajne strukture, među njima britanski MI6 i GCHQ, kao i američka NSA.
Problem, prema ovoj interpretaciji, nije samo postojanje tajnih operacija. Takve operacije predstavljaju standardni deo delovanja velikih sila već decenijama. Mnogo ozbiljnije pitanje jeste odnos između obaveštajnog aparata i političke vlasti koja bi formalno trebalo da ga kontroliše.
Kada predsednik ili kongresni odbori nemaju potpuni uvid u aktivnosti službi, nastaje prostor u kojem spoljnopolitičke odluke mogu biti oblikovane izvan uobičajenog demokratskog procesa. Iskustvo iz Lenglija navodi se upravo kao ilustracija takvog sistema.
Tokom sedam dana i sedam noći provedenih u sedištu CIA, imao je priliku da iz neposredne blizine posmatra unutrašnji proces odlučivanja u vreme kada su vodeću ulogu u agenciji imali Džordž Tenet i drugi visoki zvaničnici.
U tom kontekstu posebno je pomenuto 11 odlazaka tadašnjeg američkog potpredsednika u Lengli. Ti sastanci predstavljeni su kao deo napora da se ljudi unutar obaveštajnog sistema pridobiju za određenu političku liniju.
Takav odnos između političkog i obaveštajnog centra moći postaje posebno opasan kada su u pitanju rat, promene režima i operacije u državama koje velike sile smatraju strateški važnim.
Službe raspolažu informacijama koje političari nemaju, mogu da pokreću tajne programe, finansiraju lokalne strukture, grade mreže uticaja i deluju kroz partnerske organizacije drugih država. Istovremeno, formalna odgovornost za posledice ostaje političkom rukovodstvu.
Upravo zbog te razlike nastaje sistem u kojem birači mogu smeniti predsednika, kongresmena ili administraciju, ali veliki deo aparata nacionalne bezbednosti ostaje na mestu. To objašnjava i zašto određeni spoljnopolitički pravci opstaju bez obzira na promenu predsednika.
U američkom pristupu Rusiji, Kini i državama bivšeg Sovjetskog Saveza postoji kontinuitet koji traje kroz više administracija. Razlikuju se retorika i intenzitet, ali institucionalni interes velikog bezbednosnog aparata ostaje znatno stabilniji.
Vilkerson smatra da je problem otišao toliko daleko da neiskusni politički lideri sve češće zavise upravo od struktura koje bi trebalo da nadziru. Rezultat je paradoks: formalno najmoćniji političari države mogu da imaju manje praktičnog znanja o pojedinim operacijama od ljudi koji ih godinama sprovode.
Ukrajina je zbog toga mnogo više od jednog regionalnog sukoba. Ona je istovremeno test granica američke predsedničke moći, uloge Kongresa i uticaja aparata koji radi daleko od očiju javnosti.
Ako politički vrh zaista nema potpunu kontrolu nad svim operacijama koje se sprovode u njegovo ime, pitanje više nije samo šta SAD rade u Ukrajini. Mnogo ozbiljnije pitanje postaje ko u Vašingtonu zapravo odlučuje šta će biti urađeno.
