Ruski prodor šokirao Kijev: Zelenski poslao elitne jedinice da zaustave slom

Odbrana Donbasa dobija i snažnu unutrašnjopolitičku dimenziju jer se među jedinicama koje imaju važnu ulogu na kritičnim pravcima nalaze formacije povezane sa pokretom Azov. Njihov eventualni težak poraz zato ne bi morao da ostane samo vojni događaj.

Treći korpus Azov, kojim komanduje Andrej Bilecki, prema informacijama iz izlaganja dobio je veliki deo odgovornosti za odbranu područja Dobropolja.

Istovremeno, strukture povezane sa Azovom imaju značajan politički uticaj u Kijevu i sopstvenu bazu podrške, zbog čega način na koji se završi ova bitka može imati posledice daleko od linije fronta.

Aleksander Merkuris smatra da je upravo spoj političkog uticaja i vojne odgovornosti postao ozbiljan problem. Njegova procena je da komandanti tih formacija mogu biti odlučni i sposobni na nižim nivoima borbe, ali da nemaju dovoljno iskustva u rukovođenju velikim operacijama koje zahtevaju koordinaciju velikog prostora, logistike i rezervi.

Problem se, prema toj analizi, vidi u rasporedu snaga oko Dobropolja. Ukrajinske jedinice navodno se koncentrišu na držanje samog grada, dok rusko napredovanje kroz okolna sela i komunikacije povećava rizik da branitelji izgube puteve kojima se mogu snabdevati ili povući.

U takvoj situaciji odbrana urbane zone može izgledati čvrsto sve do trenutka kada postane operativno izolovana. Ako protivnik kontroliše prilaze, grad može izgubiti vrednost kao odbrambena tačka čak i pre nego što bude potpuno zauzet.

Politički faktor dodatno komplikuje mogućnost povlačenja. Formacije čiji je identitet snažno vezan za ideju zadržavanja teritorije teško mogu prihvatiti odluku o ranom napuštanju položaja bez posledica po sopstveni autoritet. To povećava opasnost da vojna odluka bude podređena političkoj simbolici.

Iz izlaganja proizlazi pretpostavka da je u delu ukrajinskog vojnog i političkog vrha prisutan stav da Donbas ne sme biti napušten i da se rusko napredovanje mora zaustaviti bez obzira na cenu. Takva strategija može imati smisla samo ako postoje dovoljne rezerve, pouzdano snabdevanje i realna mogućnost stabilizovanja fronta.

Ukoliko tih uslova nema, dodatno ubacivanje jedinica može proizvesti suprotan rezultat: umesto zatvaranja proboja, sve više vojnika ulazi u prostor u kojem su njihove komunikacije sve ugroženije.

Merkuris upravo tu vidi najveću opasnost. On procenjuje da bi pokušaj da se po svaku cenu održi položaj mogao dovesti do mnogo većih gubitaka, a da bi eventualno izvlačenje rukovodstva Azova pred potpuno zatvaranje obruča otvorilo teško pitanje odgovornosti.

Takav razvoj mogao bi da izazove sukob između političkog rukovodstva, armijskog vrha i uticajnih formacija na terenu. Za vlast u Kijevu posebno bi bilo opasno ako bi jedinice koje su predstavljene kao nosioci čvrstog otpora pretrpele težak poraz posle odluke da ostanu na položajima koji su već bili operativno ugroženi.

Ukrajinsko rukovodstvo je tokom rata više puta bilo suočeno sa dilemama da li nastaviti odbranu simbolički važnih gradova ili povući snage radi očuvanja ljudstva. Dobropolje i šira zona Slavjanska mogli bi postati još ozbiljniji primer tog problema jer se ovde ne radi samo o jednom gradu, nego o mogućnosti ugrožavanja čitavog utvrđenog pojasa.

Ako odbrana uspe da sačuva komunikacije i zaustavi rusko širenje prema zapadu, politički rizik može biti privremeno uklonjen. Ako se, međutim, front nastavi pomerati dok se dodatne snage šalju u sve uži prostor, pitanje neće biti samo gde će se povući linija odbrane.

Tada bi se otvorilo i pitanje ko je doneo odluku da se položaj drži, ko je upravljao operacijom i zašto povlačenje nije naređeno ranije. U sistemu u kojem pojedine vojne formacije imaju i sopstvenu političku težinu, odgovori na ta pitanja mogu postati jednako važni kao i rezultat same bitke.