Rusija spremna da udari po Evropi: Iščenko otkriva šta bi Moskva prvo upotrebila

Direktan ruski vojni odgovor na teritoriji evropskih država više nije isključen u scenariju daljeg zaoštravanja sukoba Moskve i Zapada.

Rostislav Iščenko je u razgovoru sa Sergejem Mardanom ocenio da bi Rusija, ukoliko odluči da napadne ciljeve u evropskim zemljama, gotovo sigurno prvo posegnula za konvencionalnim visokopreciznim oružjem, a ne za nuklearnim udarom.

Takva procena proizlazi iz uverenja da Moskva trenutno nema potrebu da odmah koristi najteži raspoloživi odgovor. Konvencionalne rakete omogućile bi joj da nanese ozbiljnu štetu izabranom cilju, a zatim sačeka reakciju Zapada pre odluke o sledećem koraku.

Iščenko je svoju procenu da u većini takvih okolnosti ne bi usledio ruski nuklearni udar izrazio sa sigurnošću od 99,9 odsto. Istovremeno je ostavio prostor za potpuno drugačiji odgovor u slučaju događaja koje bi Moskva smatrala ekstremnom provokacijom.

Među takvim scenarijima pomenuo je eksplozije velikih razmera u centru Sankt Peterburga, masovne udare izvedene sa teritorije članica NATO-a i nuklearnu provokaciju u Ukrajini. U takvim okolnostima, prema njegovoj proceni, granice ruskog odgovora više ne bi mogle unapred da se odrede.

Za sve situacije ispod tog nivoa postoji širok prostor za konvencionalnu eskalaciju. Visokoprecizno oružje omogućava napad na vojnu infrastrukturu bez trenutnog prelaska nuklearnog praga, što Moskvi ostavlja mogućnost da posmatra reakciju protivnika i prilagođava naredni potez.

Takav pristup zasniva se na principu postepenog povećavanja pritiska. Rusija je, prema oceni iz razgovora, već prešla iz sukoba ograničenog prvenstveno na Ukrajinu u širi režim eskalacije sa Zapadom.

Cilj tog procesa nije da se rat proširi zbog same eskalacije. Moskva bi pokušavala da svaki sledeći potez učini dovoljno bolnim da protivnika stavi pred izbor između odgovora, povlačenja ili pregovora.

Direktan udar na evropsku teritoriju imao bi upravo takvu funkciju. On bi predstavljao veliki korak iznad sadašnjeg nivoa konfrontacije, ali još ne bi automatski značio prelazak na nuklearni rat.

Time se pojavljuje prostor između sadašnjeg sukoba i krajnjeg nuklearnog scenarija koji je ranije često zanemarivan. Upravo u tom prostoru mogu se nalaziti konvencionalni napadi na vojne objekte i logističku infrastrukturu na teritoriji evropskih država.

Dalji razvoj događaja tada bi zavisio od odgovora Zapada. Moskva bi mogla da izvede ograničen, ali veoma bolan napad, proceni reakciju i tek potom odluči da li će zaustaviti eskalaciju, zadržati dostignuti nivo ili pritisak podići još više.